Поезија надахнућа | Јелена Глишић
Млада бањалучка песникиња Јелена Глишић (1989), иначе већ позната као врсни писац поезије за децу, све чешће се стиховима обраћа и одраслима. У ствари, она се у својим песмама, било да су за децу или одрасле, не обраћа никоме до сопственом надахнућу. У поезији за децу њена машта је разиграна и препуштена детету у њој самој које жврља по папиру, а што су њене игре, и те жврљотине, озбиљно вредне песме које се веома допадају деци, то је само одраз њеног великог талента. Тај песнички ген који носи у себи не дозвољава јој да се заустави и задовољи писањем за децу, већ је гони да се загледа у сопство даље од тог маштовитог детета, дубоко у своју душу и широко на све што је окружује Њене песме се разликују од већине данашњих
младих песника. Она не тражи мотиве и слике у историјском наслеђу, не кокетира са старогрчким и римским боговима и
не узима њихова имена да би изгледала паметнија од читалаца. Не тражи се ни у
песмама песника, некад само познатим професорима књижевности, не користи њихову
поетику, а богме ни стихове што је у последње време обичај чак и код награђиваних
песника. Јелена Глишић једноставно је своја. Она је роб – али и власник свога
надахнућа.
А. З. ТРАГОВИ У углу мог ока урезан твој лик И бора дубока - твоје руке траг У отиску прста твој је додир благ На хартији сад је само сјетан слик Што кȏ некад срећу сад сузу призива А низ дршку кишобрана кап се кише слива У решетке душе закључан је крик Што пута не нађе ка нијемим уснама Кад даљине те је затрпала тама УЗАЛУДНОСТ Ноћ... Сан - полусан- јава. Капи кише разбијају се о прозор. Вјетар их немилосрдно гони. Јутро... Писак у ушима. Камен на грудима. Омча око врата. Буђење? | ПОГЛЕД НИЈЕМ То није моја сјена на зиду И није моје вријеме што тече То није моја суза у стиду И није моје јутро ни вече То нису моји уздаси врели И нису моје шарене риме То нису моји кораци смјели И нису моја љета ни зиме То само тече све поред мене ја нијемо стојим - погледом пратим Не дају жеље тужне, скривене Да што изгубих поново вратим ИЗА ОГЛЕДАЛА Оку се сабласно прикрао плавичаст магле прамен и отворено не види ништа - ни боје - ни црно ни бијело само још срце удара смјело крв тече преко згаришта свеједно - да л' земља, да л' камен кад живот кожу је одерао. ПРЕДАЈА Тамни облаци у мом погледу - киша се спрема. Тешки се вуку, смирај траже - али га нема. И само каткад понека муња - трептај зазове. Киша се сручи, поплави зјене - облаци плове. А поглед стоји укочен, празан - сувишан себи. Своју свјетлост и дугу своју - поклања теби. РЕФРЕН Окреће се точак пролазности Брже и брже Мој поглед не може да га прати Испод склопљених капака Час магла час звијезде Пролијећу |