Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________4_




Поезија надахнућа | Јелена Глишић






Млада бањалучка песникиња Јелена Глишић (1989), иначе већ позната као врсни писац поезије за децу, све чешће се стиховима обраћа и одраслима. У ствари, она се у својим песмама, било да су за децу или одрасле, не обраћа никоме до сопственом надахнућу. У поезији за децу њена машта је разиграна и препуштена детету у њој самој које жврља по папиру, а што су њене игре, и те жврљотине, озбиљно вредне песме које се веома допадају деци, то је само одраз њеног великог талента. Тај песнички ген који носи у себи не дозвољава јој да се заустави и задовољи писањем за децу, већ је гони да се загледа у сопство даље од тог маштовитог детета, дубоко у своју душу и широко на све што је окружује

Њене песме се разликују од већине данашњих младих песника. Она не тражи мотиве и слике у историјском наслеђу, не кокетира са старогрчким и римским боговима и не узима њихова имена да би изгледала паметнија од читалаца. Не тражи се ни у песмама песника, некад само познатим професорима књижевности, не користи њихову поетику, а богме ни стихове што је у последње време обичај чак и код награђиваних песника. Јелена Глишић једноставно је своја. Она је роб – али и власник свога надахнућа.


А. З.



ТРАГОВИ

У углу мог ока урезан твој лик
И бора дубока - твоје руке траг
У отиску прста твој је додир благ

На хартији сад је само сјетан слик
Што кȏ некад срећу сад сузу призива
А низ дршку кишобрана кап се кише слива

У решетке душе закључан је крик
Што пута не нађе ка нијемим уснама
Кад даљине те је затрпала тама



УЗАЛУДНОСТ

Ноћ...

Сан - полусан- јава.
Капи кише разбијају се о прозор.
Вјетар их немилосрдно гони.

Јутро...

Писак у ушима.
Камен на грудима.
Омча око врата.

Буђење?

http://www.knjizevnicasopis.com/

ПОГЛЕД НИЈЕМ


То није моја сјена на зиду
И није моје вријеме што тече
То није моја суза у стиду
И није моје јутро ни вече

То нису моји уздаси врели
И нису моје шарене риме
То нису моји кораци смјели
И нису моја љета ни зиме

То само тече све поред мене
ја нијемо стојим - погледом пратим
Не дају жеље тужне, скривене
Да што изгубих поново вратим



ИЗА ОГЛЕДАЛА

Оку се сабласно прикрао
плавичаст магле прамен
и отворено не види ништа -
ни боје - ни црно ни бијело

само још срце удара смјело
крв тече преко згаришта
свеједно - да л' земља, да л' камен
кад живот кожу је одерао.



ПРЕДАЈА

Тамни облаци у мом погледу -
киша се спрема.
Тешки се вуку, смирај траже -
али га нема.

И само каткад понека муња -
трептај зазове.
Киша се сручи, поплави зјене -
облаци плове.

А поглед стоји укочен, празан -
сувишан себи.
Своју свјетлост и дугу своју -
поклања теби.



РЕФРЕН

Окреће се точак пролазности
Брже и брже
Мој поглед не може да га прати
Испод склопљених капака
Час магла час звијезде
Пролијећу