Tри приче
БЕЛИ БРЕГ
– Хладно је! – привијала уз друга, придржавајући се дрхтавом руком. Узалуд је све приписивала хладној јануарској ноћи и сувомразици, танком капутићу и оштром планинском ветру. Помисао да ће проћи поред тог уклетог места о којем је слушала најстрашније приче, уносила је зебњу у њено плашљиво и још увек детиње срце. – А да пожуримо мало? – рекла је тихим испрекиданим гласом пуним немира. – Можда ће ме брзо ходање угрејати. Прогутала је последњу реч и на тренутак стегла шаке у песнице, као да сама себи држи палчеве и куражи се да остане прибрана. – Јеси ли чула да се на овом месту некада јављају чудне приказе људима? Мора да си чула за Бели брег? – упитао је друг сасвим немарно, као да се распитује о временској прогнози. – Нисам чула ништа о томе – слагала је. Његово питање следило јој је крв у жилама. Осетила је како јој језа пролази телом и подиже сваку маљу на кожи. Губила је дах, а није смела да успори. – Мени су одавно испричали причу о човеку који се сам враћао са неке славе. Била је зима, а он је пролазио овуда, у глуво доба. Баш као и ми сад – настави он. Мало поћутавши, додаде: – Одједном, човек зачу музику, трубе, људске гласове. Пред њим се створише сватови и младенци. Веселили су се и пили, а песма се орила са свих страна. Побратим га поздрави и позва да им се придружи, прижајући му чутурицу са ракијом. Човек узе ракију и, како обичаји налажу, прекрсти се. У тај мах нестаде све, а он се препаде схвативши да се налази на рубу литице. У руци му беше корњача. – Не... Ни-сам чу-ла за то – једва изусти она. Осети слабост у мишићима, а ноге почеше да joj клецају. У тај мах, зачу се музика трубача. Избезумљена од страха, осети изненадну снагу и потрча што је могла брже. Звонило је са свих страна, све јаче и јаче. – Проклети мобилни! – узвикну друг, покушавајући да промрзлим рукама извуче телефон из унутрашњег џепа. – Опет ми је сестра променила мелодију, само да ме друштво задиркује! Била је предалеко да би га чула.
~ Гордана Димитријевић ~ То није судбина
Сањам ти сан, човече драги, кажипрст поцрнео као од мрког угља, мора да је ђавољи, кад је такав. Мора да је такав! Гребе по кори храстовог дрвета, са оним дугим ноктом, чујем и церекање, из таме: - Ха, ха, ха, ха, ха... То ти није судбина! Та курва! Са шишкама преко чела, са рупицом посред браде. Ха, ха, ха, ха... Још млада, и проста, смирена! Као да се је ђавољи прст неправде ругао и мени и Божјем привиђењу, и прозорљивцу из испоснице у Бијелом Пољу, кога сам једва добио на мобилни телефон, говорио ми је: - То ти је судбина! Сигурно! Краљица из снова! А ова сподоба ме прогања у сну и каже ми: - То ти није судбина! Облише ме грашке зноја по целом телу и још ми та приказа у сну намеће и мишљење: - Твој, Бог је Перун! Стари бог, у старих Словена, с којим дођосмо у крајеве Бијелог Поља, широм наше лијепе, Црне Горе. Ненавикнути на корицу хлеба и тежачки рад, мрс тек о Божићу... Мораш учити школе, није за тебе физички рад! – главом и брадом, буди ме из тог сна, нико други но Марко Миљанов. - Устај љенчуго! – каже ми. – Устај, вазда, доста си спавао! И ћушка ме пре времена. Ваљда, да се не узносим прије времена. - Ти ћеш бити писац – каже ми. - Што ћу бити, јадан сам ти ја? Не знам ласно ни алфабет ни ћирилицу. - Загријаћеш троножац, уз пећницу, на свијећи воштаној, попут предака, твојих старих Богова – све, чудније и чудније и чудније, збори... - Па како ћу постати псац! И ко ће објавити ову моју будалаштину? О некаквој прикази, о чудацима, о жени која ми то није, а јесте... - Јесте, јесте – упечатио ми је у сну анђео, код дрвета освећеног за Духове, то јест Педесетницу! – Опрез! Женска је то ћуд! Добро отвори очи, кад си са женскињама! - Или кад сањам? – питам Марка Миљанова. А он ни пет ни шест: - Ех, неваљалог ученика, још тебе до себе, видио, нисам. С тобом само проблема имам! Пиши, бриши, и уздиши. - И? – питам га зачуђено. - Стрпи се, јер стрпљење рађа наду, а онда прекаљеност. - Знам ја то, негде сам чуо! - Или читао!? - Па, да, у Новом Завету! Ето га опет мрки кажипрст, плаши ме већ и збуњује: - Твој Бог, је Перун! Ти си чедо Старих Словена, који прођоше кроз врата народа, и дођоше у Бијело Поље. - Више не знам, ни ко сам, ни шта сам, ни одакле сам, ако наваљујеш да ми тим кажипрстом намећеш мишљење и вољу! - ОК. O kej! - Без туђица! У реду? - Без новотарија? - Без новотарија, Душане Дојчиновићу – ословљава ме именом и презименом Марко Миљанов. – Сједи! Пет из матерњег! Будим се из чудних снова, знам да се по мени ништа неће звати. Најмање да ћу постати писац фантастичних прича!
~ Душан Дојчиновић ~ |
¤
САКСОФОНИСТА
Ноћно небо му је скочило у крило, пригрлио је тај језиви налет самоће, чврсто стегао саксофон, и погледом испратио јединог путника намерника, који се тетурао тек исплаканом улицом. Пратио је његов невешти ход, пуко бацање ноге пред ногу, прескакање камених коцкица преко којих су лежале тамне баре, као мрачни вилајети се пружале уклетом улицом. Када му је тај путник, једини разарач мртвила ноћи измакао и нестао у магли која се прикрадала, дуго је гледао празну улицу, којом се, до дуго у ноћ, ни пси нису прошетали. Саксофониста је све време, без намере да засвира, чврсто држао свој инструмент, час у левој, час у десној руци. Премештао га је тако више пута, а несрећни саксофон је увек био далеко од његове главе и сувих уста, која су упркос киши, одавала утисак стравичне пустињске жеђи. Једном је рекао – не. Никада више неће свирати. Помишљао је да поклони свој инструмент, само нико није хтео да га узме. Чим би чули да је власник тешко болестан, сви су само окретали главу и одмахивали руком, стављајући му до знања да га не желе, или да једноставно не знају шта би с њим. Узалуд је објашњавао, причао како је његова болест само његова судбина и да неће заробити другога, али нико није желео да узме тај увек хладан саксофон који производи најтужније звуке на свету. Причао је, говорио људима како су то звуци које ниједан други инструмент не може да створи, а на питање зашто га онда не задржи, остајао је нем, скоро па затечен неочекиваним питањем. То питање га је, међутим, ноћима мучило. Зашто га ја лепо не задржим, до краја? Да ли само зато што сам рекао изричито не? Или зато што ми је једна туга већ довољна? Хтео је он и да га баци. Оставио би га у контејнеру испред његове зграде, иако му је срце тада пуцало на пола. Стао би на терасу и посматрао пролазнике, гледао у бескућнике који су се мало-мало па шуњали око свог сталног магацина хране. Знао је да му не би било жао ако га узме неки просјак, убоги старац или измучена старица. Међу тим несрећним људима има много правих интелектуалаца, писаца, уметника, очајника које је систем и друштво отерало у сенку садашњости, али и будућности. Можда ће његов саксофон узети управо неки давно пензионисани и заборављени професор музичког, коме руке предуго нису дотакле ништа сем руина сопстевеног, али и туђег живота. Једино је страховао од тога да његову једину заоставштину, једино вредно што је имао, не покупи наранџасти камион, то не би поднео. Зато се детаљно информисао о томе када, у колико сати тај нежељени камион долази испред зграде, и уколико би саксофон био у контејнеру скупљао је сву своју снагу и трчао низ степениште, не би ли га отео од неславног краја. Како је само свирао! Како је само знао да разбија ноћну тишину. Већ од поноћи би излазио на малу тесну терасу, која је давала јасан поглед на целу дужину те сумњиве градске улице. Без обзира на то да ли је врела летња, или хладна зимска ноћ, угушена од снега, наслонио би се на климаву дрвену ограду и затворених очију стварао мелодије због којих су се пролазници неретко заустављали и погледом тражили мистериозног ноћног свирача. Није престајао, само је крајичком ока, као уплашен од повика и претњи, пратио сенке што су далеко под његовим ногама трепериле ношене слабим уличним осветљењем. Ослушкивао је кораке, а када би се удаљили, када би коначно остајао сам, сам какав јесте био, ослобађао је још лепше мелодије, и као птице из кавеза пуштао их да лете немирним и умирућим градом. Сломио се звук. Једне вечери, непожељне, гадне, иструлеле, птице су се вратиле у свој кавез. Не зна ни он из којих даљина, из којих опустелих предела су се спустиле право у провидну челичну конструкцију, а по њиховом дрхтавом гласу је знао да су све мелодије умрле. Спустио је саксофон, од тада га је само повремено држао у хладним болесничким рукама. Грло је издало, тонови су остали заточени у кавезу и неким далеким пределима где ехо постоји, а бескрајни круг понављања не дозвољава да ишта умре и постане заборављено, затрпано земљом времена. Ноћно небо му је скочило у крило. На улици опет невешти ход и невољно бацање ноге пред ногу. Позната сенка, скоро па чујно заобилажење уличних коцкица, несвесна мелодичност улицом која личи на дирке поломљене француске хармонике. Саксофониста је пар секунди пратио силуету, а када је схватио да му убрзо може измаћи, баш као што је једном учинила, зграбио је инструмент и појурио је ка вратима, вртоглаво се спуштајући опасно стрмим степеницама. Сенка само што није нестала иза кривине, а када јој се приближио, видео је лице младог човека од свега двадесетак година, чији је дуги црни капут прекривао обогаљену, искривљену ногу. Ни речи, ни гласа, саксофон је само из једне беле, мраком обојене руке, прешао у другу, снажну руку, пуну ускраћеног живота. Погледе је украла ноћ, тетурава младост је нестала у поновљеном призору магле, оне која се прерано спустила и са једне, и са друге стране улице. Силуета је сада била допуњена још једним делићем мрака. Сажаљива, одлазећа мисао бившег саксофонисте, она коју никада није желео да створи у свом уму пуном идеја, живота и радости. Како сам само желео да свирам.
~ Јелена Цветковић ~
 |
