ТОН
Пусти да се парфем по ноћи проспе
И сањај...
Сањај светло које вапи за мраком
А кад смејуљак на лице доспе
Дозволи души да се осети јаком
Храпавим гласом одсвирај танго
И по њему наштимуј срце своје
Замрзнуте часом, полако скидај
Сребрне ноте заспале боје
А кад харфа у грудима погоди жицу
Кад жица у харфи погоди тон
Нестаће осмеха на твом лицу
И бићете сами: ти, и тон
Та, тим ти тешком тугом трујеш
Крвоток коме кривудају канали
Тек тада ћеш моћи ти да чујеш:
Ми нисмо себи себе дали.
|
ПОБЕДНИЧКА ПЕСМА
НА СВЕТОСАВСКОМ КОНКУРСУ
ШАБАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ
ПУСТИ МЕ ДА ТИ НАСЛИКАМ СЛИКУПусти ме, молим те, да ти насликам слику.
Кључа ми у стомаку неописива потреба
да спасем овај тренутак.
Јер тренуци су трошни.
Умиру у нама.
Умру с нама.
А овај, ушушкани, мали, је наш.
Само мој и твој.
Упркос целом свету.
Упркос нама.
Пусти ме, молим те, да ти насликам слику.
Неће те бити на њој.
Ни мене.
Ни сунца.
Промашићу све боје.
Нас више ни у чему неће тако бити.
И кад наставиш својим путем.
И кад одлетим мојим.
И заборавиш ми име.
И заборавим да постојиш.
Она ће бити на зиду.
У празној соби.
Пусти ме да ти насликам слику.
Преклињем те.
Рука у руци разлива златно.
Слепа сам за облике, а ти за боје.
Ал’ ако трен ставим на платно,
Други ће моћи да виде
Оно што нисмо умели нас двоје. |
|
¤
НЕНАПИСАНА ПЕСМА
Нисмо ми били
Нисмо, веруј ми.
Не сећам се ничег
јер и није било.
Нисмо ми седели,
Нисмо, веруј ми,
Кад је плаветнило будило јутро.
И ниси дрхтао кад си се примакао
Нити су ми мисли побегле заједно за звездама
Које су ми уједале стомак.
Нисмо ми причали,
Аман нисмо, кад ти кажем,
Док је време текло паралелним универзумом.
Нити је једино сигурно место на ком сам била
твој загрљај.
Та, нисмо били изгубљени, ни преплашени,
ни сањали о топлоти уједа
од ког постанеш жедан додира.
Ниси ме насмејао ниједном.
Нисам запамтила ниједну твоју реч.
Нисмо били ми...
Веруј ми, нисмо.
Мораш да ми верујеш!
Немам чега да се сећам.
Да имам...
Сетила бих се како ти нисам чудна...
а ни досадна.
Сетила бих се како се бринеш да ме не смрвиш
док ме држиш.
Сетила бих се тебе и давно изгубљене речи- нада.
Не смем.
Преселила бих се у некад
А тамо нема трјаног пребивалишта
Само исцепкани листићи свега
што ти кажем да није било.
Јер, ако је било, а по стоти пут ти понављам да није,
то значи да смо обоје били недовољно вешти
да држимо врућ кромпир у рукама – нас.
Скривен у изгубљеним очекивањима
да је пао и да прашњав труне.
Ми нисмо били!
Мораш да ми поверујеш да нисмо!
Да јесмо,
ово би био крај.
А крај је вечан и сам
Коначан као смрт.
Зато те не познајем.
Не плачем.
Зато те се не сећам.
Јер ми нисмо били.
|
|
