Кратке приче   

 

   

БОЈА СТРАНИЦЕ   Било је хладно новембарско вече када сам шетала једним од онох, како волим да кажем – андерграунд паркова, где је све прожето аферама и обичних и изузетних личности. Тајанствено и тихо, без уплива урбаног  у традицију . Где је шума нестварна, као у Господару Прстенова, најчистије зелена, пуна путељака, шушкања, срна које прескачу веверице. Понеки заљубљени млади још само ту се мимоилазе са пензионерима на кругу баште која носи једну реликвију под бусеном шимшира међу ружама, а пастири по обронцима тихо, запећком, воде своје козе. Људи шетају, трче, деца се смеју...  Видела сам је како, препознатљива у свом немарном ансамблу одеће што као да је облачена у мраку, лежи на клупи. Андреу сам знала одувек, још из основне школе. Била је необична али неупадљива девојка, увек одликашица и увек својеглава али јако пријатна и спонтана. Блискост са њом била је неминовна, лако је допирала до мене, а онда су нас удаљили километри и она се променила. Постала ми је далека.  Често је трчала туда. Прича о њој и њеним екскурзијама са мени невероватним, старијим господином, има нерасветљених делова, али доста од те приче причала ми је она сама. Остало су причали људи, тихо, избуљених очију, жене вртећи главама а мушкарци - како који. Нисам хтела да јој приђем, посматрала сам је. Гледала је у крошње и  зведзде које су јасно пуцкетале по облачном своду. Питала сам се шта ли размишља, полако се примичући, можда и да јој се јавим ако проценим да је расположена. Није говорила ни са ким претерано, па ни са мном. Била је  у свом свету црног и ружичастог блуза, из ког су само њене очи говориле колико је сама и тужна, а све остало било је сатира, смех и привид снажног, леденог бића. Таман док мислим о  њеној хладноћи, она проговори, мислећи да је сама, неким распеваним гласом.. - Принцеза. .. Драмска тишина. - Шта ако сам стварно принцеза? Хахаха! Можда сам стварно принцеза..  Нисам се усудила да прекидам њене маштарије. Сада је принцеза. Прошле године у то доба вукла сам је низ степениште једне београдске зграде, уплакану, припиту, срећну што ме види, држећи је да ми, ипак, не побегне сада кад смо је једва нашли. Бежала је од свих да буде само са њим. Господин професор је живео, са својом скоро за психијатријско посматрање супругом, и у току је била хајка на њих двоје који су већ данима били у бекству од жене, њене породице, полиције, гомиле њених пријатеља , и мене. Када су морали да дођу некамо да она спасе своје растројено, неокупано тело од ко зна каквих одвратних ситуација и места на које су ишли да он пије а и она са њим, док може да поднесе, долазили су код Јасне. Она му је била више мајка него супруга. Нису имали децу нити су били венчани. Јасна је Андреи ослободила једну собу где је увек била добродошла, највише због инсистирања господина Н. и била им је чест гост. Ноћу би слушала како се свађају у суседној соби, преврћући се по кревету где је нешто фалило - он. Битанга светске класе, матори перверзњак, бескућник, отпадак од свих сем те јадне Јасне, нипочему подесан за младу и лепу Андреу. Међутим, она га је волела. И он њу. Веровала сам јој, знала сам када лаже. Како је та љубав могућа, чак и у свесном, присебном и трезном стању било је реткима јасно. Мислим да су и они имали забрањне љубави и потајно навијали за њих, али су се, наравно, сви јавно  згражавали. Свако кад би их видео заједно, посебно жене, имао је посебно осећање, што због симпатија према матором шармеру, то и због очите среће коју су ширили око себе. Мушкарци су црвенели, да ли од жалости, ако су знали њу, или од беса, прљавих мисли, срамоте, ако су знали њега и његову супругу необавештену. - Шта ако опет побегне, баш сада када лежи ту сама  по мраку, без мајке која ју је обично пратила свуда? - питала сам се, кад је нагло скочила и отчала уз стазу. Потрчала сам за њом, ето, да видим куда ће. Не би ме чула, имала је слушалице, а одмицала је пребрзо Срце је почело да ми лупа преко сваке мере. Могла је да отрчи било куда, као много пута до тада, без новца, плана, телефона, импулсивно, лудо и када се најмање надаш. Стопира, стигне, нађе га... Била је способна на скоро све. Мислим да је могла да стигне за два сата на други крај земље. Најчешће је то био вечити, најлепши Београд. Онда, право тамо где је већ нестрпљив, чека он. Преко Панчевачког моста, на Аду, на југ, на север, ко зна. Негде где  је сусрет почињао утрчавањем у загрљај. Онда би је водио далеко, на нека гротескна, романтична, или, обична, свакодневна места, где их нико не тражи и не налази. Било је сцена са ратним инвалидом Атилом, опасним по околину, где су ноћили. Носио је црне чизме какве је замишљала да би носио Шејн и био дословце поремећен. Живео је са Циганима и мачкама, а господин Н. био му је – као брат рођени. Ту је спавала, међу робијашима, децом, мачкама, срећна само јер ју је представио као своју једину љубав. За њега она је то била, и тако је викао у кафани код Мице, на пијаци, где се скупљао најразноликији шљам и понеки песници, од неписмених до адвоката. Њега су знали сви, а полако су упознавали и њу. Док су се они кришом волели и, трајао је прави полицијски час у обе породице. Хајку на њих, међутим, престали су да праве после петог пута. Било им је доста. Отписали су их. Она је била љута што је не налазе када јој постане неподношљиво од бежања, али он је није пуштао. Завлачио их на места која су јој потпуно страна. Највише су били на пијацама, на трговима, у парковима, увек напољу, у покрету, на реци, у Скадарлији. Београд је врвео од врелине а они су се знојили на Кардашу, или је кошава носила пахуље а они чекали Нову годину на Тргу. Његова супруга понекад је пригвирила у тај однос као кроз мишју рупу и видела би оно што је очигледно. Два миша који се кришом воле. Онда се правила луда, бојећи се да је он не напусти , кувала јој доручак и, говорила да јој је она као ћерка коју нема.  Мислим да је Андреа волела само његове приче. Дубоким баритоном умео је да хипнотише. Био је светски путник, шампион бивше СРЈ у боксу, махер за све - од кувања до разних политичких послова, Казанова, и  још много тога, а она мала лопта пластелина у њеним рукама. Старост га је обишла када ју је срео и почео је да бива поново онај стари - мајстор у кухињи, шампион, озарен, млад , али и онакав какав јесте - на периоде пијан и уснуо под дрветом на његовој тајној дестинацији, он, човек високог интелекта, са просјацима и битангама, луд од бунила. Тада јој је парафразирао, очима поносним али пуним суза - Воли ме оваквог, прљавог и зарозаног, јер чистог и углађеног лако ме је волети. Она је терала себе да га прати у пићу до изнемоглости. Враћала се кући полужива. Да ли је јадна мајка то могла да поднесе? И тамо се обрео, пред њом, вичући: - Ја Андреу волим, хоћу само да је волим и ништа више - док га њена браћа нису отерала забраном суда и ко зна чиме још. Постало је толико безнадежно да је отишла  у манастир да се дозове себи. Казала ми је да ни тамо није престало. Молила се  а у ушима јој је одзвањало – Волим те највише на свету. Није могла да дише. Умирала је од самоће и није јој се допао манастирски живот. Хтела је напоље - још један шок за породицу која ју је таман збринула. Забринула сам се када је отишла тамо. Аскета је постојао у њој, али нисам веровала  да се од љубави може излечити одрицањем од свога живота као да је манастир операција, а не животни пут. Отац Серафим јој је рекао: - Напољу је пакао. - Знам - рече му.  Сестре и оци молили су је да остане. Опростите, молила их је и боса напустила манастир, журећи, вратила му се и скратила обома муке. Нису подносили да  живе једно без другог, али то је било забрањено. Он је имао шесдесет, а она двадесет и пет година. Последњи пут, мала Лолита вратила се кући заувек, побегавши и од њега. Никад му се више није вратила. Првом  приликом, кад се најмање очекивало направила је фарсу у име своје незгасле љубави, која се окончала у његовом стану. Направила је тако да се повуку све судске оптужбе, њега да је замрзи, срушила све путеве до њега и отишла у болницу са решеткама на прозорима. Испод тепиха оставила му је поруку где је писало свашта, ништа и једна реч коју памтим – „Заувек“...  Када сам је видела у болници, одсекле су ми се ноге. Рекла ми је како су били на гробљу, где му је спавала на крилима, како није могла да побегне, како је била немоћна да га као прошлих пута вуче пијаног на леђима уз целу Палмотићеву улицу. Није имала ништа, а онда је у парку спасио један човек, станац. Одвукао је на станицу, дао јој новац и послао је кући. Нико није знао ко је тај човек који јој је спасио живот. Можда само обичан странац? Мала мршавица оставила  је маторог човека да плаче, њега који је завео и оставио многе лепше, богатије, моћније жене које су га јуриле и јуреи  и дан данас, а он их није хтео. Хтео је њу, и није могао да је има. Као Лаза и Ленка, мислила сам. Ова Ленка није умрла од наводног тровања крви. Била је пребрза за мене. Стрчала је низ  стазу, правећи пируете и цвркућући: -Ја сам принцеза... Није се ваљда опет заљубила? После њега? Да ли је то могуће? Пустила сам је да отрчи, вратила се назад и иако нисам неки нарочит верник клекнула сам пред закључан храм и само шапутала: „Боже, нека буде воља Твоја“. Сутрадан сам је видела како мете испред куће.  Боја ове странице, да сам сликар, била би боје пурпурне кише. Као њихова песма. Али ја нисам сликар, а ова страница је бела, слова су црна. И, као и у животу, ви одлучујте коју нијансу видите, јер, на крају, све је онолико светло зависно од душе која посматра.   Јелена Стевановић