Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________4_






Две приче





 КРЏАВИ АГРЕСОР

 

Било је гадно! Не до Бог никоме ко мени, моја ђецо! Ја сам у заробљеништву свашта предеверо, све. Е, ноди, душо моја драга. Видиш онај шушњарЈа не знам, дијете, кад то би, мислим да је било у септембру деведесет друге.

Еј, душо моја, кад су дошли овди, нонде. Тројка. Одијело једно, оружје једно. Наша патрола, ја ко је! То је мене зајебало, најгоре што су они свезали ону пантљику на се, па онда она, вјетар пири, а она на њима пирлија. Ја мислим наша војска.  А онда пођоше брзо, мајку му, ако ме, реко, не буду видли ту, знаш, оћу да се сакријем, а крмци ми подровили, а ја се шћућурим ноде. Нек иду вуда овијем путом или онијем. Отиће туд, ко је да је. Нешће овуда да ми дође, мајку му, већ обиђе озго.

Ништа, брате, сам што један учини:

-Тррррррррр, устај ђеде, убићу те! Ја вако, диго руке. Овај дође један за ову, један за ову руку. Немој се, кае, бојат, а ја мал нијесам умро, моја ђецо. Онда су ме туда водили до оне гор крушке такише. Водили ме и одвели на неки Раковац.

И ја њима каем:

- Оћемо ли сокаком?

Кае:

-Не, само овом страном!

Ама, знаш, боје се нашије. Гор сам дошо, било је њи једно седам, осам и је било. Један вако изиђе:

-Ђе сте га нашли ?

- Нашли код куће, кае.

- Јел имо оружје?

- Није!

- Ђеде, јесу ли те тукли?

- Нијесу, брате!

Кае: - Немој да ђеду фали длака с главе! Гонте га на Скакавицу.

А мени остала шубара ту остале ми и ципиле. Јоој, браћо моја, кад сам дошо на Скакавицу, ви да сте видли, па то се поломише отуда трчећ:

 - Оде, види агресора.

А један лети, кае:

 - Па ти таки крџав па агресор? Па оће вако да ме удави.

А ја шједио мало на клупи. Кад један вели:

- Оди вам, ђеде, што те станем питати да ми каеш.

Реко: оћу!

 - Колко имаш синова? 

- Имам, реко, два.

- Ђе су ти?

Реко, ено и оба у Ријеци. А ја не смијем да каем да ми је један погино. Душа ме моја боли, ал не смијем да каем. Он ће ти мени:

- Ђеде, да ти право каем, не бој се, само ми реци што ваша војска бјежи од наше војске?

- Бога ми, ја не знам.

-Како не знаш?

Реко му:

- Не знам.

- Де ти мени реци право, ђеде, колко ваше војске има?

–Не знам.

- Како не знаш?

Реко:

- Чуо сам само да се прича да је све од петнест до шесет пет година мобилисано и све је обукло и некуд кренуло.

- А, ђеде, де ми кажи, чиме ваша војска копа ровове, ил машином ил ручно?

- Од моје куће, реко, чују се у међи мотори, руче.

- Онда је машином, сигурно.

А један дошо, мајку му, на ме нешто сматра, а ја гледам што ме сматра. Он се вако залеће и сам што ме уфати лијевом руком за врат, гурну ми десну у уста и прстима ишчупа дојњу вилицу из уста, тури  у џеп и оде.

Имо сам у њој четири златна, четири сам имо! Дао сам за њу онда бика утовљеног, био сам млађи пуно. Није ми жао, богами, и не вриједи то сад пуно. Сам сам се препо, ама оћел ме удавит.

Уђосмо у неки ђип па у једно њиово село, ту близу нема сат ода. Кад рече шофер оном што ме чува:

- Ево милиције! 

- Устави! – Кога возиш?

–Возим једног агресора!

Он повири у кола. Гледа у ме, кае:

- Ти овамо, изађи!

И ја изиђем па вак преко јарка, па пред једну кућу. Ту шједосмо. Поче и он мене опет испитиват. Кад дође домаћин те куће и жена му.

–Слушај, ђедо, јеси ли гладан? Да ти дамо мало љеба и меса.

Реко:

-Не мого, богами!

-Што, ђедо?

–Ето, не мого!

Изнесоше велику тевсију меса на компиру. Оно се месо дрма озго, а ја помисли – можда је од моји говеда. Узе онај да једе, ал и он поједе два залогаја и остави.

А води код нас прије на дан причали да је један комшија Бабић уићен и да су га заклали. Кад се онај откани од меса упита ме:

-Знаш ли ти, моро би знат, комшију Бабића?

Реко:

-Знам, како не би знао.

–Каки је он чоек?

–Добар!

–Јел добар?

–Добар!

–Бил ти, кае, волио да га видиш? А мене воде јадника жигну, ко јуче заклан чојек. Реко, са’ће и мене заклат.

–Па, реко, би!  

Оде војник, тури кључ у врата. Кад ја погледа, мој комшија, брате, он је. Изиђе чојек у чизмама жив и читав ко и ја. Ко да га нико није кучио.

И ту напаше око нас они мјештани. Сви моји познати. Ама нико не вели, пустите ђеда кући, не смију ваљда, шта ли. Сам вели ми један школац старији, прошо свијета:

-Е, мој ђеде, ја рачуно, болан, да си ти чоек паметан, ти највећа будалина. Зашто сав народ утеко, зашто и ти ниси бижо.

–Шта ћу, реко, бижат ваки матор. Да ме убију нем користи, да ме оставе жива нем користи. Шта Бог да!

И туд смо сиђели до увече. Наћераше нас у један подрумчић, а на вратима она шклеца старинска. Није се оно попело гор, знаш, па ја вако прстима не бил се ишчупала па да бижим. А она шклецну, ја премрије па се шћућури тамо у буџак. Реко, са ће доћ онај стражар и рећ -  шта оћеш? А ја ћу му рећ, 'оћу мокрим, брате!

Није нико ме пито ништа. И туд је било мирно до увече. Уитио се мрак кад су почеле падат гранате. Ја вако слушам, оклен ли пуцају, не знам, а не знам ни оклен падају.

Ту смо били до, могло је бит осам-девет сати, не знам.

-Ајд, ђедови, изађите вам!

Ми изиђосмо. Ништа се не види. Реко онда, фала Богу кад нисам бижо, не би умио ни отић!

Оћераше нас преко тесте у једну авлију. Кад, дао Бог, стоје ту кола, а вам гори лампица, подрум, шта ли је? Не би знао. Кад један, мајку му, потеже неку штрањгу, види се спрам оно мало свјетла, па виче жени:

-Ђе нож?

–Ено га на асталу.

Он ти узе нож па вако пресијече. Реко, оће, мајку му да нас објеси. Приђе мени па дрекну:

-Руке на гузицу! Ја се трго и учиним овако (ставља руке на леђа), а он оном штрањгом завеза. Свеза нас оба.

Наћераше нас у кола. Ниђе свјетла нијесу палили. Ниђе. Све полако. Стража виче:

- Кога возите?

–Возимо два агресора!

–Јесу л стари?

–Један има осамдесет!

–Ма, пустите и'!

–Морамо у команду!

Кад они нас доведоше у шток. Душе, прво смо вечерали. Кад уђосмо у једну собу у штоку, сви они у соби скочило је то мирно, вако пропели се, знаш они затворенаши. Шједосмо и ми туд ш њима. Кад ја бројим, седам њи. Све лијепи људи, цивиљи. Морем ја туд бит ш њима, морем. Сам ако буде шта да се једе, море се живит.  Ту смо, ђецо, ноћили. Ујутро смо добили чај и љеба. Онда су нас одвели на доњи бој.

Причо сам људима, ето причам и вама, краља Александра официри су ме испитивали, па краља Петра, Драже Мијајловића, друга Тита, Караџићеви, Алијини, ал нико ме није испито ко тај у штоку, нико. Што ме је пито, мајку му, да ми рече да лажем ишта, ништа. Пита ме, а гледа там.

-Ти си тај и тај?

–Јесам!

-Де ми реци колико има твоје фамелије, колико кућа?

-Има седамнест, реко му!

-Дај ми реци сваког домаћина, како му је име?

А ја њему причам.

-Де ми реци тај први домаћин, колко има мушке ђеце, колко женске ђеце, ђе су му мушка ђеца, ђе су му женска ђеца, ђе он.

Све сам ја њему искитио. Кад би напошљетку каже он мени:

- Ко те овди доведе, ајд там, не требаш ти нама таки крџав! И показа њима, знаш, вак руком у страну.

Кад, Боже мој, други један бану однеклем и дрекну, а издрељио се на ме:

- Слушај, кае, погледај му очи, шјутра ће он узет митрољез па на вас пуцат!  Вечерас ће пријеки суд да ради!

А мене води жигну! Чуо сам за тај њиов пријеки суд. Смртна песуда, ја шта ће друго бит!? Само не знам како ће ме смакнут? Волио би, душе ми, да пуцају у ме, нег да ме кољу. Нијесам опе знао ни шта је било са мојим комшијом. Можда су га туде најпошље заклали?

Моја ђецо, мене ти један мркаљ уити с леђа за обје моје руке, вако за лактове. Гурну ме у онај ђип па вози, вози, вози док не до'осмо под једну зградурину. Под њу, вако, сиђе ђип и мене там неђе у оном мраку угураше. Кае један:

- У ову гаражу!

Залупише она гоздена врата, набише катанац, ваљде, нешто је чагрљало, и више ништа. Ту ноћ сам се, ђецо моја, у мраку исповидио, призивајући Бога пред смрт. Ма, не види се ни прст пред носом, чује се, или ми се чинило, неко шуштање, ко да се некуд шљева нека вода. И то буде па престане. Опет неки пут нешто удари, знаш зорли, јал нешто пуца јал неђе лупе нека тешка врата. Немерем докучит шта је, не чују се људски гласови. Ал, ја прво чучим па се ондак спуштим на онај цименат пода мном, уза неки зид, знаш, суво је, реко, загријаћу мало цименат. Шта ћу, почнем се молит Богу. Гледам вако у мрак па ко да видим моју икону Светог Аранђела.

О Свети Аранђеле, крсна славо моја, помози ми да умрем прије њиове пресуде, кака гођ она била. Па сам се почео исповиједати, шапатом сам казивао све чега сам се шјетио из свога живота. Не знам само кад сам заспо. Ижјутра ме пробуди лупа гвозденије врата и гласови. Сав сам се укочио, а лијева страна ми оледенила.

Нико није спомињо пријеки суд, већ ме одведоше право у онај спорски центар, мегдан, како ли се зове. Ту сам био два и по мјесеца. Кажу да је било њиови избјеглица преко тристапедесет, а ја сам међу њима.

Шеф тога центра није ме шћео примит, ал га ови примораше.

И онда једног дана једна докторица, бијели јој онај капут и два војника носе ону бијелу канту и ону пумпу. Пршћу нам оне деке наше. Попрскаше и одоше. Кад се вратише, па она два војника оним пумпицама почеше да праше нас. Истом неки, ко сад нонде викну:

-Агресору, агресору, мајку ли му агресорску, пуне му очи нагурај нек цркне!

Јадна ђецо, кад се она докторица распомами. Кае:

- Јел ђед крив што падају гранате? Јел ђед крив што се ово ратује? Шефе, кае, деде овог ђеда одавле ликведирај, видиш да ће га ови људи смакнут!

Шеф кае:

- Оди вам! Ја пођем ш њим и он мени направи ћаге.

–Ђе мореш овди, кае, да живиш?

- Имам, реко, туд у првом селу једну сестричину.

И, богами, одем код те своје сестричине у кућу. Туд сам био четири и по мјесеца. Душо моја, ишо сам у Црвени крст, онда сам ишо неком 'двокату. Ондај ми је дошо неки правник, нема лијеве руке. Он ме нашјетова и одведе у Црвени крст, међународни. Туд он мени направи једну молбу да ме размијене.

 И, Бог даде и Свети Аранђел, моја крсна слава, ја дођо својој кући!

Ал кад дођо, ђецо моја, нађо кућу раскућену. Баба ми умрла и сарањена. Ја дошо, а прошла и четересница, није јој давана ниједна даћа. Марве нема, жита нема, ништа нема. Све однијели лопови, јал њиови јал наши. Ко, туд је, ено горе на вр оне косе била линија.

А сад ми ви, момци, реците, ви сте школци и там све то читате и слушате, ту палитику. Ђецо моја, ја би реко да там у тој Америки, ђе су зашједали они великаши, да не би Господа и Светог Аранђела, не би они ништа потписали и води још задуго не би било мирно. Још би се крвили међу се.

 

Петар Рајин Васић 

¤



НЕДОСТИЖНА СРЕЋА

 

Знао је да ће целога живота носити тежак терет породичне несреће и трагедије која га је задесила. Он, Јанко, син јединац, у једном дану остаде сироче, без родитеља. Као да је ђаво тог јутра ушао у вазда пијану главу његовог оца и дошапнуо му да у својој лудости убије и жену и себе. Нико није знао зашто је то урадио јер се та сирота и напаћена жена никада није пожалила на живот, нити је давала гласа од себе. Вечито погурена, непрестано је журила да што пре заврши пољске послове како би на време припремила вечеру за мужа, бунарџију.

О томе се није причало у Јанковом присуству, али су комшије шапутале чим би га виделе да пролази сокаком:

– Јадно дете, што га снађе!

На његовом лицу се није могла приметити ни туга ни бол, мада је често усред ноћи скакао из кревета, мокар од зноја и као поливен леденом водом. Дане је проводио у пољу, изван куће. Није могао да се навикне на празнину, на глухоту немог дома у коме су га ствари опомињале на некадашњи живот, али је свако вече спавао у свом кревету, склупчан попут промрзлог мачета. Из ноздрва се губио познат и драги мирис мајке и сигурног њеног наручја. Често је знао да загњури лице у мајчину мараму, присећајући се благог лахора који је допирао из њених увојака, након што би их ослободила из плетеница.

Стричева фамилија га је привила уз себе и прихватила као члана породице. Јанко је и пре несреће волео да проводи дане са Миром, сестром од стрица, јединицом, али од тог дана њих двоје постадоше нераздвојни. Нико није знао боље од њега да направи „воденични точак“ од једног коленца суве стабљике кукуруза, а њу је увесељавало када би се тај точак завртео под налетом воде из оближњег потока. Чували су заједно стричеву стоку певајући и украшавајући оштим ножем дуге прутове леске.

Време је пролазило, а Јанкове ране су почеле да зацељују. Сестрин смех је био онај мелем који је учинио за бол умине, мада су ожиљци остајали дубоко урезани, попут оних на кожи, после прележаних богиња. Умела је Мира да препозна Јанкову одсутност и немир, па га је остављала самог и одлазила, али он би јој се брзо враћао, молећивим гласом говорећи:

– 'Оћеш ли да ти направим даску за сукање и сукаљку, домаћица да си! Мужа сутра да служиш са банице, а с'г на мене да ми месиш!

– Ако, направи! Ама, само од кал могу да ти месим, мајка не дава да ву брашно иде у штету!, кикотала се враголасто Мира.

И стварно му је спремала славску храну: јела од траве и лишћа, колач од блата украшен ситним речним песком, а од сока црвеног пољског цвећа правила је вино. А Јанко је знао да глуми домаћина и да од трулих трупаца направи сто и столице на којима се седело. После таквог славског ручка обично би запевали, најпре тихо и за себе, а затим заједно и у двогласу. Од њеног меког, нежног гласа одзвањала су поља, а његов већ момачки глас, промукао и задебљао, пратио је мелодију Мирине песме.

Игра је у њему будила потајну жељу да све ово једном буде стварност. Замишљао је Миру како вредно послује по њиховој кући, како га двори и служи, а он, глава куће, стара се да им ништа не зафали. Осећао је да су му мисли нечисте и грешне, да се не сме тако, па се онда данима крио и готово са страхом само привиривао у стричеву кућу.

Те године лето беше нарочито топло. Некада снажан и брз планински поток сада се лењо вукао преко камења као изгледнели пас, мамећи пастире да ипак у њему потраже освежење и спас од летње јаре и врелог сунца. Загледан у даљину, на камену је седео Јанко. Ноге му беху потопљене у воду. Осећао је како му пријатна хладноћа пролази телом. Однекуд дотрча Мира сва зајапурена и румена од врелине, па се дубоко нагну над бистом водом. Додиром шака заљуља мирну и чисту површину издвојеног вира. У тај мах Јанков поглед паде на белину њених младих бујних груди, чију је мекоту наслућивао у тешким и немирним ноћима. Остаде као прикован за камен, нем и збуњен, уплашен да га дрхтање у гласу не ода:

– Врућина! Голем припрек! – рече, тек нешто да каже.

– Ух, ух! Како ме убаво олади! – одговори му она док је прелазила поквашеним рукама по лицу и врату. – Зашто те нема код нас? Некако се отуђи и од мене! – настављала је разговор непрекидно хладећи мокром руком груди и пазухе.

– Па... нећу да ми кућа остане пуста. А и да ви не сметам! – готово кроз уздах рече Јанко. Није више могао да издржи меко гибање њеног раскошног тела и кретање руке по врату и грудима које су блештале и преливале се у својој пуноћи. Ненадано скочи, извуче поквашене ноге и оде без поздрава.

Према свима постаде другачији, некако туђ и далек, на лицу му се искриви осмех, а глас утиша. Кришом би гледао Миру, када је одлазио код њих на ручак, али и са њом престаде да се шали и другује. Сваки пут би му се учинила лепша и раскошнија, а њено лице беље и пуније. Та блага и питома снага која му се увијала надохват руке, није му давала мира ни сна. Знао је он унапред да нико неће бити достојан њене лепоте и кад год би се поменула њена удаја или његова женидба, излазио је из собе смркнут и без речи. Колико га је плашила помисао да ће једном и до тога сасвим сигурно доћи, још више је стрепео да га грешна мисао не нагна да учини нешто рђаво. Нарочито тешко су му падале ноћи кад од муке што мисли на њу, није могао очи да склопи. Ујутру би се дуго, дуго умивао пљускајући се хладном водом, више да одагна мисли, него да отера сан.

Старији су примећивали да се Јанко замомчио, променио, па га нису запиткивали зашто се осамљује и проводи дане у свом дому. Али су му све чешће помињали женидбу:

– Да нађемо неко девојче, па да те оженимо! Кућу и имање си имаш, а са жену домаћин ће биднеш!

Целог лета стриц беше у неком нарочитом послу. Путовао је с трговцима по робу, па одлучи да не оде на крсну славу кумова у суседно село, већ пошаље Јанка и Миру.

– Идите, ви несте више деца. Ми ви не требамо. Стринка ће остане дом стоку да гледа, а ви само не чекајте ноћ да ве уфати! Вр'ћајте се док је видело! – саветовао је он Јанка.

У Јанку се нешто пробуди, узбуни. Обузе га нејасан страх и чудна му језа прође телом.

– Чичо, а да отиднемо сви заједно на патерицу? Срамота без вас да идемо – као да се бранио он.

– Е, овол'ки момак, за женидбу, а ће се срамује! Од кога ће те је срам, они су крстили и тебе и сестру ти! Море, да те неје стра' такој големога да се по мрак вр'ћаш? Еве, и Мира иде, па ваљда се неће оплашите од нешто! – задиркивајући га прекори стриц.

Слава код кумова не беше ништа другачија од других слава. Oкупила се родбина, пријатељи, комшије. Домаћини се потрудише да угосте сваког како и приличи домаћинској кући. После обилног и богатог ручка, припити гости запеваше. Низала се песма једна за другом, али Јанкове очи беху упрте негде у даљину, према сунцу које је полако залазило. Изненада до њега допре познати, мек и топао глас:

Милкано, дадо, мори, Милкано,

знаш ли, дадо, колико си убава?

 

Милкано, дадо, мори, Милкано,

ја би да се, дадо, мори, узмемо!

 

Не може, брале, море, не смемо.

Знаш ли, брале, да смо нека родбина?

Песма га изненада пресече. Знао је он одавно те стихове, слушао их на весељима, слављима и поселима, али га сада први пут опекоше, погодише посред срца. Узбурка се нешто у њему, снага узигра, а пламен зажари образе. Учини му се да сви већ знају и да га гледају испод ока, испитивачки. Осети нелагоду и одједном устаде, па оштрије него иначе, рече:

– Миро, ми мора да пођемо! Смрачује се!

Она се препаде, више од таквог његовог гласа, који јој се учини опор и некако туђ, него од поцрнелог и искривљеног лица којим је он погледа.

– Добро ли си, бато? – бојажљиво га упита она, након што замакоше иза првог брега. – Да л' нешто погреши ја, па ми се наљути? – готово плачним гласом рече она.

– Ништа, ништа! – брецну се он на њу, први пут за све ове године.

Дуго су ходали ћутећи. Покушавала да се сети сваког тренутка, одмеравала је поново сваку своју изговорену реч која би могла да га оволико наљути, али узалуд. Није могла да нађе ништа чиме би оправдала сурово и хладно Јанково опхођење према њој.

– Да се сад оженим, криво ли би ти било? – изненада се огласи Јанко.

– Не. А зашто ме сад то питујеш? – са приметним олакшањем одговори она. –Зар ти сумњаш да би ја твоју жену, а моју снашку, чувала као сестру рођену?

– И ич ти не би било жао за мене? – настави он.

– Боже, па ти причаш за женидбу као за смрт! Зашто да те жалим!? Кућа ће ти се отвори! И моја и твоја деца ће се играју као ти и ја!

– Можда је боље да умрем! – крикну очајнички – Не би ме нико ожалио! А ти би се удала чим скинете црнину!

– Бато! – врисну она и зграби га за руку. Њен додир га опече као коприва и он нагло истрже своју руку из њених.

Више ништа не рекоше једно другом. Јанко убрза корак и као у магли, пијан од неког чудног заноса, једва пронађе познати пут до куће. Стидео се себе и своје слабости, проклињао је брзоплету одлуку да из Мириних уста чује оно што је одувек желео: да се она никад неће удати, чак и ако њега ожене на силу!

Те ноћи је сањао њену свадбу. Засвирале трубе, гоч бије и коло се игра пред стричевом кућом. Он стоји сакривен иза дрвета и из прикрајка посматра устрептале жене, ашчике које трче по дворишту и старају се да све уреде, дочекају госте како обичаји налажу. Изненада неко повиче:

– Ама куде нестаде Јанко!? Младу треба да изведемо пред девера!

„Зар да је дам другоме? Да је заувек одведу од кућу, од мене?“, помисли он. „Нећу да је дам, па макар морао да је украдем! Нећу!“

Ал' храброст и одлучност га напустише кад угледа стрица на степеницама. Пошао је да га потражи, да не закасне. Снашка треба да га дарује, коло да заигра пред кућом. Није сад време да се размишља о судбини, о несрећи. И Јанко послуша. Младе невесте и девојке запеваше чувену песму:

Црешња се од корен корнеше,

мома се од мајку делеше.

– Чекајте, станите! Не ви гу давам! – виче Јанко из свег гласа. Виче, а сам себе не чује, глас му не излази из грла, речи се не распознају од буке. – Не давам! Не!

Затутња негде у даљини, изненада се наоблачи. Не види се ништа од прашине коју ветар неочекивано подиже. Смех и трубе једнако одјекују, а Јанково „Не“ не допире ни до његовог ува. Он прикупи последњу снагу и крикну: „Не давам!“, али се у тај мах пробуди и, сасвим клонуо и изнемогао од тешког сна и ноћне море, једва разазна обрисе сопственог дома. Није знао колико је дуго седео унезверен у свом кревету, док га бесан лавеж паса у суседству сасвим не отрезни од сна.

Убрзо се кућа осветли првим сунчевим зрацима, а село оживе. Чуло се довикивање комшија, ћеретање жена по сокацима и плач деце. Јанко, полужив, устаде из постеље, поче да се умива и да хлади водом набрекле жиле на врату и челу. Хтео би да заплаче, нека се туга накупила у њему, али суза нема. Лутао је читавог дана пољима и шумом, није знао за чим трага, нити шта тражи. Само је ишао, ишао и удисао познате мирисе сена, ливада и потока. Сачекао да се смрачи, па се тек онда врати у село. Бојао се да га неко не сусретне, не види оваквог, болесног од неке црне слутње и тешке мисли.

Пала је светла и тиха летња ноћ. Месечина изненада осветли пут који му се указа пред очима као једина нада и спас. Крену њиме и више се никада не осврну за собом.

 

Гордана Димитријевић





www.knjizevnicasopis/xyz/dve-price/slike-compressed.jpg