Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________16_





Енеини дамари

http://www.knjizevnicasopis.com/_/rsrc/1420480020612/broj-13/o-banovic-strahini-enea-hotic/10153697_751674831583204_6581326040344120307_n.jpg




    Пише: Енеа Хотић




Из кућне радиности привремене домаћице

 

Ноћ од милине

 

Бесмртност није живот једне особе у недоглед, то је продужавање Живота кроз некога или неке људе иза вас који ће се смијати слично вама, имати у оку и гласу нешто што ће све блиске људе да подсјети на вас. Нешто о томе размишљам, мада ја нерадо о смрти пишем, па ето ваљда зато вјерујем да је овако како кажем. Како објаснити, рецимо, кад мој син отвори врата мом стрицу и насмије му се, а он одмах каже: „Јој, па он је исти Неђо (мој отац)!“ А мени драго, срце ми поскочи. Нема бесмртности једнога човјека, али има вјечног живота у нашим потомцима, ближим или даљим, има. И на крају крајева, што би мој кум Мика тврдио да ће га неко препознати у небу, трави, у нечему што нас окружује ако то није истина. Зна Мика...“Еј, бре, Мико, човечино“, не каже узалуд Брана Петровић. Својим једним вијеком на земљи надживио је и надживјеће многе генерације.

Баш синоћ јурим по кући да скупим смеће (и то се ради) јер камион га одвози у одређено вријеме. Изађем у дивну љетну ноћ са кесама и чујем негдје у даљини глас, глас вјероватно, неке младе дјевојке која пјева прекрасно, чују се и остали гласови, носе их крошње дрвећа кроз друга дворишта до мојих ушију, али њен се издваја, удахнем и ту станем. Слушам: “.... а што ћемо љубав крити, кад ја морам твоја бити, срце више није моје, теби драги припало је....“ То је милина од звука, појачана тишином ноћи, то је баршун, могу да додирнем тај глас, помало дубок, али јасан, лијеп. Видим да је пјесма дошла до половине, а ја брже-боље оне кесе оставим испред куће и сједнем под своју дуњу на ашик-клупу, како је ја одмиља зовем, мада је мој ашик-момак одавно заспао јер ради зором раном. Уши су ми и сад пуне тог облог звука дјевојчиног гласа и већ сам замислила да сам у неком од прошлих вијекова када се музика могла слушати само на тај начин, кад ти неко пјева, а ти слушаш. Одједном се зачу мушки глас: „Татјанааааааааааааааааааа!“ Готово је викао и јецао успаничени и заљубљени или од алкохола „весели“ младић. Проломи се дозивање још два три пута кроз ноћ. Нисам могла да видим да ли је Татјана изашла на балкон оближње зграде, но он је био упоран. Околна свјетла на зградама се почеше палити и крену променада људи по балконима. Иза завјеса су вирили радозналци. Момак је престао дозивати, а ја чврсто вјерујем да је Татјана изашла. Утихну пјесма непознате дјевојке која као да је била подлога за дешавања или је то била баш та Татјана, враг би га знао, и ја лагано кренух према улазним вратима. Закључам своју кућицу-тврђавицу, нека ме срећа обузела. Смију ми се брци, што се у народу каже, разгаљена сам, мада имам брига ових дана и једно затишје пред важну животну битку. Спремна сам чим и даље осјетим мирис ноћи, сјећам се драгих лица, волим и молим се. Вјерујем. Није све тако рђаво или је све онако како сами видимо. Срцем!


¤


Цртице из живота

 

⌂ Борба траје читав Живот, али кад је бЕрба Љубави добра, лакше је, може се, дан за даном.


⌂ У моди је златна љубав. Јединствена, двадесет и четири каратна. Од душе саткана.


⌂ Од тананог конца живота мог и Твог ми ткамо Нас. Спас.


⌂ Ноћ можда није од јутра паметнија, али ми Те у загрљај привија!


⌂ У њедра скупљам све мисли о Теби. Биће ми сигурна једра у ова олујна времена!


⌂ У животним биткама ја сам извојевала Нас. А куд ћеш већу награду од тога!


⌂ У крлетку Твог срца! Тако треба са мном! По кратком поступку Нас.


⌂ Гледам Те и погледом исписујем своје Жеље.


⌂ Врло сам галантна, спискаћу своје срце на Тебе!


⌂ Увијам се око Твојих мисли, тражим да ми повлађују, а ја сам у ствари та која Ти пије са длана.


⌂ Овај дан је прошлост за сутра. Ово слово је прошлост за сљедеће које ће доћи. Тебе сам намијенила Вјечности. 

/трагови времена/



ТВОЈЕ СУНЦЕ

Сунце грије.
Моји дани пошкропљени
нијансом сиве,
освијетлили се никад не би
да Те није.
Замагљено око
се смије.

Отварам латице своје,
пружам Ти љубави боје.
И лијепо ми је.