Будим се рано по навици за одлазак на посао. Сјетих се да ипак не требам никуда ићи па ме обузе нека милина. Кроз одшкринут прозор допирао је цвркут врабаца, а ноздрве ширио свjежи прољетни ваздух. Било би штета овакав дан потрошити на спавање. За неколико минута била сам спрема за излазак – без договора, без термина, без обавеза.

Зраци сунца никад нису тако њежни као почетком априла, милују лице и као чаролијом одводе мој дух негдје високо, негдје изнад асфалта, у неки свијет гдје се ни мисли не смирују и не вежу за једно, него се сударају и расплињују пијане од свјетла и мириса.

Ходала сам без посебног циља добро познатим улицама и, као и у већини случајева – у неком свом свијету и са својим мислима. Кад год ухватим макар минут слободног времена, селим се из овог свијета и овог живота у неки други – свој. Трже ме из моје прољетне чаролије нечији гласан повик – КЊИГЕ! ПОВОЉНО! На градском тргу старији човјечуљак је у импровизованом шатору продавао књиге. Видјело се још издалека да су половне. Одлучих да приђем и видим каквих наслова има. Неке мало лошије очуване, неке мало боље – али разноврсности није мањкало. Било је свих жанрова и за све узрасте. Пошто и сама пишем поезију за дјецу, увијек ми прво пажњу привлачи литература за најмлађе. Испод гомиле сликовница угледах књигу тврдих, тамноцрвених корица. АНТОЛОГИЈА СРПСКИХ ПОЕМА ЗА ДЕЦУ (Слободан Ж. Марковић, Српска књижевна задруга, 1996). Не знам зашто, али сваки пут кад неку књигу узимам у руке први пут – ја је помиришем. Просто волим мирис папира, мирис књига – поготово оних старих, библотечких, стотинама пута прелистаних, чији су листови благо пожутјели од љубави читалаца која је струјала кроз њихове прсте док су је листали. Ова књига је замирисала тако лијепо, и жутилом папира и насловом и у мојој глави већ замишљеним садржајем, али и љубазношћу старог човјека. Купих. Прва слободна клупа у парку је била мојa. 

 Листајући прве странице, почех да се присјећам онога што сам на испитима из књижевности за дјецу учила о поемама па кренух од прве у књизи - Подвизи дружине „Пет петлића“ Александра Вуча…

Поема (настала у романтизму) је лирско-епска пјесма испјевана у првом лицу, у којој се преплићу елементи лирске и епске поезије. Композиција поеме заснована је на развијању фабуле, која се у развијању преплиће са изразитим емотивним реаговањем чија је улога значајна у стварању поетске представе. Везе међу мотивима су колико фабулативне толико и асоцијативне, што је као одлика карактеристично и за епску и за лирску поезију. Имају разноврсну дужину стиха – од по неколико десетина до по неколико хиљада стихова.

Инспиративно полазиште пјесника у поемама је претежно стварност и човјекова борба за опстанак. Човјек је у поеми најчешће суочен са значајним животним тренутком, који утиче на његово постојање и ближе га одређује и опредјељује као јунака. Поема има изразиту основну тему, у коју се укљујучују или за коју се везују, на различите начине, сви мотиви. Често су у везаном стиху, са контрастом као најчешћим ослонцем. Претежно је подијељена на пјевања, или је чине чвршћи циклуси краћих пјесничких цјелина.

У поемама за дјецу углавном је изостала историјска компонента као иснпиративно поље и поље догађања, и није наглашено сучељавање личности са изразитим опасностима које угрожавају слободу и егзитенцију људског бића, иако су  у извјесним слојевима присутне борба за човјека и љубав као веза међу бићима. Као примарне црте, често су изражене динамичне и пустоловне догодовштине, доживљаји и судбине у којима се испољава и уобличава човјеков лик, претежно конкретизован у личности главног јунака дјела. Назначени су социјални чиниоци живота, човјеков сукоб са средином и његова одређеност њоме, њеним правилима и устројством. Споредни мотиви и теме најчешће се развијају паралелно, умјесто сроге подређености основној теми. Фабулативни ток и догађање су носиоци епског слоја у поеми, али се односи међу актерима често изражавају емотивношћу и зато лиризам даје основну боју поетској представи. Као изразити чинилац у карактеру поетске визије поеме за дјецу значајну улогу има игра.

Најпознатије поеме за дјецу у српској књижевности су Вашар у Тополи Добрице Ерића, Гусарска дружина Гвиде Тартаље, Оток Катарина Драгана Лукић, Вукова азбука Душана Радовића, Мати Мире Алечковић, Детињство Пепе Крсте Милована Данојлића, Гурије Стевана Раичковића, Деда Тришин млин Бранка Ћопића, Подвизи дружине „Пет петлића“ Александра Вуча и друге.

Алексадар Вучо (1897 – 1985) родоначелник је модерне поезије за дјецу у српској литератури. Између два свјетска рата припадао је покрету надреалиста. Његова поема Подвизи дружине „Пет петлића“ дочарава групу дјечака различитих по изгледу, по особинама, по занимању, али који су пријатељи, који један другог разумију и прихватају онаквим какви су. Они се играју са собом, међусобно и са другима. Исказују себе, своје тежње, нагоне и осјећања кроз заједништво и разиграност. Чак су и подухвати за спасавање мале Мире саставни дио њихове озбиљне игре и њихових снова, али и њихове природности и реалног живота у коме су се нашли. Они чаврљају и шале се, пркосни су и раздрагани, домишљати и наивни, занесењаци и авантуристи, храбри и дјетињасти. Кроз њихову игру осјећа се, назире и спознаје права животна вриједност и потреба, али и узлет у непознато, отварање и откривање нових простора и свјетова. Крака, Њоре, Буља и Ђођа-вођа имали су својих неприлика са мајсторима и газдама, као и са другим одраслима који су се о њима „бринули“, па је отуда „природно“ то што су помогли малој Мири да се спасе својих невоља у дјевојачком институту. Пријатељство и подвизи су тражење и налажење неког свог кутка и свијета, који ће бити пријатан и само њихов. Машта и игра им то омогућују. Особине, идеје, поступци и имена стопили су се у једно и дјелују као симболи.

У поеми Подвизи дружине „Пет петлића“ значајно мјесто заузима хумор. Разиграност и динамичност ефектно је постигнута кратким стиховима који радњи дају ритмичност, музикланост и ведрину. Хумористичне сцене понекад служе да би радња могла да се настави неким новим заплетом и да би изазвале дјечију радозналост, тиме се „избјегава“ завршетак поеме (примјер за то је када у току „акције“ Ждера Њоре халапљиво једе лубеницу, па због његове халапљивости пропада покушај спасавања Мире из интерната):

„Ал' узалуд из свег гласа, помоћ тражи

мали Буља,

топ да пукне сад не вреди,

јер у ћошку тесног шпајза,

поред корпе парадајза

и на џаку од пасуља,

сав ознојен, без капута,

прекрштених ногу седи

ждера Њоре.

Једном руком испод мишке

лубеницу грдну стеже,

а другом пак сече кришке

и плод сладак страсно гута...

...Семенке и празне коре

око њега свуда леже...“