Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________15_




Критика
Поезија Софије Ивановић | Претварање маште у игру






   Пише: Сања Живковић




Млада песникиња Софија Ивановић није непознато име на крагујевачкој књижевној сцени. Ипак, својом другом збирком поезије Валцер срца  отишла је корак даље. Њен песнички израз је сазрео, постао експресивнији и ритмичнији, тема љубави у многоме продубљена, а мотиви дати са многим симболичким конотацијама.

      Када говоримо о теми љубави, важно је истаћи да је песникиња сагледава кроз неколико праваца, тј. не само као однос мушкарца и жене, већ и као снажну пријатељску емоцију, оно што осећамо према најрођенијима и однос према природи. Полази од основног хришћанског начела: Бог је љубав, те често износи да је љубав Божији  дар јачи од смрти. Као таква, она је основна емоција без материјалних конотација и има способност да изазове привиђење. Што се тиче љубави између мушкарца и жене, посебно је интересантан моменат у коме песникиња једначи љубав са убицом и силовањем срца - ако је неузвраћена, и оном која може да преобрати убицу. Све зависи од тога да ли је узвраћена или не, чиме су потврђене две могуће стране љубави: она која изазива срећу и она која изазива тугу. Сан, машта и сенка често се доводе у везу са њом. Песникиња верује да се ова емоција може привући маштањем и да је једино што преостаје када је неузвраћена: сан. Он је бекство од ружне стварности, спас заборављене душе, а песник је стално на граници између сна и јаве. Зато је љубав уметнички хаос, који порађа песме.  Она и када се појављује из погледа на путено носи духовну конотацију. Тако се лирски субјект често диви нечијим очима, симболом интелектуалног опажања; уснама, симболом удахнућа душе и осмехом, знаком среће.

Жена у поезији Софије Ивановић има неколико личности. Она уме бити попут Пушкинове Татјане, али и лавице, старице, осветнице, срећнице и очајнице.  Када је заљубљена она пролази кроз разне фазе. Најпре, флертује и игра се, а затим њена очекивања као заљубљене жене постају мерило за лудило. Зарад вољеног спремна је да остави све, а кад је остављена углавном вапи, очајава, хладно јој је, заборављена од сопствене сенке, окружена мраком стапа се са лишћем.  Убијена  немаром и неразумевањем, она је живи мртвац у сукобу са собом. Она, гладна љубави, у прекомерној тежњи да дотакне вољеног жели да постане анђео. Са друге стране, иако је вољени углавном иделаизован, постоје и  песме  у којима га  назива коцкаром, дволичним зеленашом и лоповом који је продао њено поверење. Песникиња у неколиким песмама успешно проговара мушким гласом, што потврђује њену способност да уђе у душу оба пола.

      Поред поменуте групе песама, у збирци има и неколико песама о пријатељству, о тузи насталој због губитка баке и деке, историјској личности Оливери, Лазаревој ћерки, негацији абортуса, песништву и неколико лирских цртица.

      Већ смо истакли да збирка  Валцер срца обилује симболима. Један од најчешћих је киша, која се сматра симболом утицаја неба на земљу. С обзиром на то да се увек појављује да дочара љубавне сусрете, јасно је да то имплицира божанско порекло љубави.  Следећи је ветар, симбол испразности, несталности, елементарне силе која разара у овом случају љубав и душу остављених.  Поред ових, у збирци се јављају и кишобран,  симбол заштите и бежања, очи и усне, о чему смо већ говорили, месец,  симбол женског принципа, са којим лирски субјект често комуницира, свећа, симбол живота у успону итд.

      На крају можемо рећи да је Софија Ивановић својим песничким изразом потврдила

Волтерову мисао да поезија говори више у мање речи од прозе и Шопенхауерово, да је она вештина којом се речима претвара снага маште у игру.


Песме из збирке Валцер срца

Софије Ивановић


САН И ЈАВА

Ето, у овој ноћи и сопствена
сенка ми је побегла. И она
се плаши мојих осећања.
Страх је моја друга мора,
овако младој ми се
појављује једва видљива
бора у углу очију.

Моја сенка, мој штит и
сигурност. Све ме је то
напустило. Ветрови ме вуку
јаче него што могу да им се
одупрем. Овде само Он.

Снови. Прсти нам се додирују.
Јава. Ништа. Снови. Руке нам
се спајају и заљубљено...
Шта? Да ли је неко споменуо
заљубљеност? Да ли је неко
мене споменуо? Поглед,
пољубац. Стварност. Дупло
ништа.

¤

СВЕЋА

Тражим те у мраку. Држим
упаљену свећу и горим од
жеље да те нађем.

Прилазим несигурним кораком
прозору. Пољубим цвеће и пошаљем
поглед далеко. Замислим се и
заборавим кога чекам.

Ухватим осмехом руб вреле
ноћи и одлетим негде далеко.
Негде где нема људи. Негде где
само Човек живи.

Пружам руку и милујем ноћ.
Идема далеко од реалности.
Бежим од свега, ноћ ми прија.

Свећа се полако смањује,
а ја је не примећујем.
Заборавила сам да размишљам.
Кога ја уопште тражим?
Са ноћи, поглед ми прелази на
пламен свеће. Почињем да сањарим.
Ускоро схватам да сам одвојена
од свега што ме нервира.
Срећна сам.

И даље тражим некога.
Више ми и није стало.
Гасим свећу и крећем да ходам по облацима.

www.knjizevnicasopis.com/xyz/kritika-sana-zivkovic/11125572_10207356725145428_280013904_n-compressed.jpg?attredirects=0