ИЗВОД ИЗ РЕЦЕНЗИЈЕ

 … Када ми је првенац Мирјане Бекчић Марковић допао у руке, моја прва мисао била је раскошност шаренила којим обилује њена сензибилна душа. Сасвим изненада, преда мном раширило се платно са безброј боја, нијанси, мириса, звука… Попут много пута мешаних боја, и сваки пут другачијих добијених нијанси, Мирјана своју суштину износи кроз стих - мешајући сиву са гримизном, црну са црвеном, боје свитања са бојама мора; тако нам, верујем нехотице, открива своју јачину, као и способност да након најдубљег тамнила ипак верује у назирање светлости, те да јој управо тај слабашни зрак постаје звезда водиља.

Знамо да је тај процес саопштавања различит од прозног излагања где писац има слободу ширења, објашњења и пластичности,  управо због тога што је примарни задатак песника да сликом и ритмом, као и језичком елоквентношћу, пренесе своје живо унутарње биће у душу читаоца и тако је, ма на тренутак, поистовети са собом или сопственом емоцијом, у виду препознавања исте. А листом сви, који се сећају укуса и мириса љубави, неугасле наде или изневерених очекивања - препознаће се бар у неколико песама из ове збирке.   

Нама, којима је ова поезија дарована, остаје само да кажемо - срећан првенац, Мирјана…

Светлана Фуцић, књижевник

¤