У ДУДОВОМ ХЛАДУ

 

Био је то још један јун у великом швапском селу, насељеном јужњацима после рата. Широке војвођанске улице, дворишта и атари тек мало су припитомили горштачку нарав сељана, чије је срце још било чађаво од страдалачког дима. У великим авлијама које су годинама одржавале педантне Немице, чупајући траву између цигала, а затим их лаворима вреле воде заливале и брисале крпама, сада је мирно шетала перад.

Нови становници одавно су прекречили осликане ајнфорте и зидове, не би ли побегли од очију и духа власника и њихових предака али и од неког живота који им је био стран. Деценије су биле потребне да се ћилимима и јужним везом куће обоје у нешто “наше”. Сви споменици на раскршћима су били порушени, осим једног у близини гробља. Црква и гробови су остали нетакнути. Ваљда је то ипак био наклон дошљака сенима оних који су били протерани.

 Ретко је ко размишљао тих дана да је некадашње мештане задесила слична судбина напуштања својих огњишта. И спавали су сном праведника, јер нико никада до краја ни не спозна ужасе ратног вихора свих страна и одјеке безумља. Они тињају и крваре, онако мучки док их живот не изгура и мало потисне на неку маргину новим догађајима.

Ђорђе је као млад и свршен учитељ, веома стасит, дошао са питомих врањских планина код сестре и решио да ту у сеоској школи настани трајно своје перо. Био је изненађен и опчињен животом у новом руху и простору. Све му је овде било врло необично, али истовремено је са великим усхићењем пратио којом снагом се људи прилагођавају и граде нови живот. Равне њиве, земља благословена плодовима, бачко сунце које обгрли равницу, па тек након дугог дана почине иза шума, уносили су смирај и радост нових буђења. А опет , био је ту и део завичаја. Крчкао се у великим лонцима, мирисао из врелих пећница, титрао у оку и одзвањао широким шоровима и авлијама. Уплела се мелеодија југа у војвођанску плетеницу и смешила сунцу, попут златног класја, некако младалачки пркосно, али складно. Ослушкивао се пажљиво сваки шум равнице и шапат неба, горштачким срцем и недрима пуним бриге за домаћу чељад.

Мали дрвени кофер је био све што је младом учитељу остало од старог живота. Није ни имао да понесе ништа више из планинског, школског, дома, осим пар личних ситница, књигу и који комад одеће. Велики албум пун породичних, ратних, школских слика, прелиставао је сваке вечери затворених очију у мраку хладне швапске собе високог плафона. Неке слике су на жалост биле већ веома бледе. Ипак , поред њега је била највећа драгоценост, његова Дана, која је тихо, без много размишљања, иако у новом свету, решила да своје учитељско перо положи уз његово. Бакарно-риђих увојака, сићушна али челичне воље и дивних зелених очију у којима је сунце и излазило и залазило, пружала му је мир и враћала снагу.

 Били су необични сељанима, шетајући тако у балон-мантилима и држећи се за руке, али су врло брзо њихова имена почела да се изговарају истовремено и са поштовањем. Сестрићи су били поносни на њих и усхићени што понекад могу да обуку за излазак тај тако редак у то време мантил, присећао се са осмехом Ђорђе. Било је то време дељења, када су ситнице доносиле радост. А Ђорђе је волео више од свега сво деветоро сестрине деце, а њој самој се дивио и посматрао непресушни зденац љубави који собом носи. Да, била је велика његова Боса и вредна као мрав, попут осталих браће и сестара, којих је такође било деветоро. Тај број га је необично пратио читавог живота. Чинило се да је и патње било за девет живота, размишљао је присећајући се детињства као и тешких послова које је морао да обавља како би се школовао.

Посматрао је сада широке улице, високе јаблане поред прашњавих путева, стабла воћака препуних плодова испред кућа и улице пуне живота. У ваздуху се осећала липа помешана са опорим мирисом стајског ђубрива који је летња врелина још више појачавала. Разазнао је и мирис коза који памти из раног детињства и чијим млеком су лечени многи од туберкулозе после рата. Сећа се како су у планини једноставно уносили болеснике да преноће у стаје у којима су лежале овце и козе. Преживање сена и лековитих трава, млеко и топлина тих животиња су неким чудом спашавале многе животе.

Прашина коју су подигла запрежна кола и бука, натераше га да се врати у стварност и обрише капке и углове усана. Ситне грађе и лаганог хода, већ је био надомак куће. Врелина је гушила и Ђорђе је журио да скине и одложи тегет платнено одело са једва видљивим сивим пругама на чије шивење је чекао неколико недеља.

На углу је под старим дудом на клупи седела бака Наста. Погурена, у потпуној црнини, са повезаном марамом чијим је крајевима често брисала крајве усна, боравила је у хладу дрвета највећи део дана и ретко да јој је промакло нешто од сеоских дешавања. Упркос врућинама није никад скидала вунене чарапе и црне гумене опанке попуцалих каишева. Смежураног лица, упалих образа, одавно без зуба, погурено је држала кошчатим рукама лонче надробљеног хлеба преливеног млеком и јела посматрајући јато својих гусака. Оне су се лагано преко улице гегале и спуштале према језеру. Била је то у ставри велика јама настала ископавањем земље коју су Немци мешали са сламом и користили за изградњу кућа. Таквих јама је било неколико у селу и сада су биле испуњене водом из које је вирила трска и остало растиње.

Под дудом су се у прашини играла босонога деца, скупљајући зреле плодове. Била су разбарушена од игре и мусава од зрелих дудиња. Ђорђе је као и сваког дана са осмехом поздравио баку благо наклонивши главу и упитао је нешто о здрављу. Зауставио се надомак старице која га је захвално посматрала топлим, тамним очима и говорила нешто кратко о костобољи, а затим о послу, жалећи се највише на несташног унука који је висио на комшијском дрвету, ломећи грану. Покушала је да устане са клупе, гласно га корећи, након чега се унук хитро спустио преко плота, мало посрамљен кад је спазио учитеља.

“А ти учо, завршио? Дошло време да и ти одмориш мало од ових клипана! Ако, ако! Добар је овај распуст и за тебе и за њих”, нешто мирније је наставила старица пружајући му са клупе друго лонче пуно дудиња.“Пробај учо! Опет су родиле да се сваки дан скупи и за свиње и да уберемо за ракију, иако ови клипани пола изгазе”, нуткала га је дрхтавим рукама. Узео је пар плодова, тек да је не одбије, захвалио се и наставио према кући, тражећи хлад крошњи уз тротоар. Дудуње су пустиле сок на длану и он их хитро поједе, а затим извади из џепа велику платнену марамицу, уредно сложену, да обрише трагове. Тамна боја плодова је већ оставила траг целом дужином длана, на коме су већ били модри остаци мастила, насталих при писању ђачких књижица предходне ноћи.

 Сутрадан је на путу за пекару поново кренуо истом страном, којом већ дуго пролази и прошао поред старог дуда, чија је крошња правила најпријатанији хлад у улици. Клупа под њим је била празна, а нека необична тишина је владала улицом. Није било ни несташне деце, ни грактања гусака. Узимајући векну за пултом, опече га врела корица, готово истовремено као и вест о одласку бака Насте коју је чуо од жена које су чекале у реду.

Можда је то био најтоплији дан те године. Вероватно се из стаја ширио јаче него уобичајено снажан мирис стајњака. Мушице су упорно летеле око његове платнене врећице и лица, а он је осетио неко чудно гушење, хватајући ваздух који је био чинило му се неко лепљив. Већ је поново био у дудовом хладу, тражечи у њему уобичајену слику која је овог пута изостала. Учинило му се да чује шуштање завеса на отвореном прозору и шапутање које личи на добар савет или мудре речи, које су се некад ројиле у сенци великог дуда. Сад су ту биле само мушице које је покушао да отера дланом. Тог тренутка погледом је окрзнуо трагове мастила и дудиња који су се још на њему назирали.

“Да, неки трагови дуго остану утиснути, много дуже него што то човек очекује!” - помислио је са уздахом, сетно наставивши улицом, вођен осећајем да нас одређује снажна боја крви и неизбрисива тинта живота.

У сусрет му је долазио висок и неухрањен пегав малишан са великим осмехом који је откривао недостатак предњих зубића. Ђурица је био дете из можда најсиромашније породице у селу. Не баш тако успешан ученик, али добро дете, које је много помагало родитељима на њиви. Учитељ је то знао и покушавао је да му се посвети и надокнади све оне пропуштене часове, без додатног придиковања. Дечак је у нарамку носио клупко и тек када се зауставио пред њим млади човек је приметио да се оно помера.

“Добили смо младе, учитељу, пре две недеље…и знам да сте се уселили у нови дом”, помало збуњено и смушено му се обратио Ђурица пружајући му мајушног мешанца. И ту управо у хладу старог дуда Џеки се први пут промешкољио у учиним рукама, исцртавајући на длану неке нове трагове.

Сунчица Радуловић Торбица

¤

Гробареве руже

 

Иако се смењиваше и пролећа и лета, и јесени и зиме, у том месту цвећа није било. И многе биљке и знане и незнане у расле, од раног пролећа до касне јесени, и својим најчуднијим облицима заустављали сваког пролазника и терали га да их осмотри, додирне или узбере, али без цвећа све је било  као мртво и проклето, као да се туробна смрт попут густе магле надвила над малу, бесцветну долину. И сви њени становници цео живот живеше са осећањем клетве и изгнанства, што се у виду бездане, адске провалије пружало над њиховим видиком туге.

И тек једини красуљак што га је то место имало и који је живео у полусрушеној кући на малом брежуљку, са кога се пружао поглед на долину, усред свога цветања поче да вене и да се гаси. Беше то млада девојка, која још не беше постала жена. Витког стаса, дуге, златне косе што се попут таласа морских пружала низ њена леђа, сјајних очију боје најцрњег мрамора и усана боје латице руже, које за свог живота никад не беше видела. Живела је у малој кући на брежуљку, споља оронулих, а изнутра, попут људске савести тамних зидова, што јој у њеним најлепшим данима живота, у њено младо и крхко тело увукоше тешку тугу, за коју ни најбољи лекари не нађоше лек.

А она је имала свог драгог, који јој је сваки дан долазио и засипао је нежним загрљајима и пољупцима. И њен драги примети једном да њена кожа постаје прозирнија, очи светлије, усне блеђе, а коса као да је венула. И што ју је из дана у дан обилазио, увек је изнова примећивао бледило на својој вољеној. Једном му она рече:

- Ах, драги, пре него што се заувек угасим, више од свог живота бих волела да видим један једини цвет.

Ове речи њеног драгог много погодише.

Сутрадан, у зору, кад се пробудила,  крај њеног кревета седео је драги, са огромним букетом црвених и белих ружа. А она од среће и радости хтеде да поскочи и да се свом вољеном баци у загрљај, али се истог трена, попут танане свеће заљуљане промајом, од изнемоглости сруши на под.

Видевши колико је његова драга слаба, он је подиже и стави у кревет, а руже које беше донео размести свуда око ње, да би њихове мирисе могла лако удисати.

Следеће јутро, он је опет чекао крај њеног кревета да се пробуди, држећи у рукама букет прекрасних ружа,  и његова вољена беше до бескраја срећна.

Док је она била све слабија и слабија, он јој је сваки дан све више ружа доносио и она га једном упита:

- Кажи ми, драги, одакле ми доносиш те предивне руже, кад их у овој долини никада није било, а долина ова од целог света је далеко?

- Руже ти, драга, доносим из једног места у којем само добри људи живе.

А она не знаде да њен драги беше гробар што је одавно презрео подло човечанство и да за њега само мртви људи беху уистину добри. И он је са гробова мртвих које је сахранио сваки дан узимао по букет цвећа, што су многи људи из свих крајева доносили, и носио својој вољеној, која је из дана у дан све ближе гробу била. И сваки дан јој је доносио прекрасне букете цвећа, а да ни слутио није да његову вољену не убија болест, већ руже које људи због своје жалости по гробовима остављаше. И док је млади гробар мислио да је његова драга смртно болесна, он и не примети да се она само растужила зато што никада цвета не беше видела, па јој сваки дан поче доносити цвећа које на саму тугу и смрт мирише. А она се гробљанским ружама много радовала, јер ниједне друге руже никада раније не беше видела, и њине је мирисе смрти пуним плућима удисала, јер никада раније мирис руже не беше осетила. И драги јој је сваког дана доносио ново цвеће, док је она лагано венула, мислећи да удише опојни мирис живота, не знајући да удише оскрнављени мирис смрти. И колико год се он трудио да заустави живот што из њени очију излази, њена златна коса све је више личила на свелу, јесењу траву, њене очи боје најцрњег мрамора све више су добијале боју мутносивог неба над долином, а њене усне све више су примале боју свелотрулих латица руже која је некад била црвена.

И кад јој вољени испуни готово целу собу цвећем, њена крхка и добра душа већ је била на издисају. И видевши да она неће још један дан издржати, он оде на гробље и донесе јој још један букет ружа и након што га смести крај њеног узглавља, из њених очију нестаде последњи зрак светла и самртничка боја се надви над њеним очима, а њене прозирне груди, у немом ропцу вапаја испустише последњи, самртнички дах.

Скрхан неизрецивим болом због смрти вољене, са његових усана се оте један болан, надљудски урлик, и млад гробар као погођен муњом, паде на тле. Попут малог детета, плакао је крај одра своје вољене, јер она беше једино што му је у животу остало.

Због своје бескрајне љубави доносио јој је гробљанске руже које, испуњене бескрајном тугом, мирисаху отровним мирисом смрти. Својом бескрајном љубављу ју је убио.

 

Марко Јуришић