КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________20_
Уредниково ћоше
Пише: Анђелко Заблаћански
У двадесетом, јубиларном, броју представљам своје четири најновије песме.
РАЗЛИКА Оне ноћи кад сам је будан пун снова љубио Бесно су у мени режали пси луталице Зар путник сам само што се у јави изгубио Зар пијанство свако је бол обичног пијанице И не хтедох поћи – изаћи из утробе своје Јер чему корак ако све стазе у трептај су стале Чему зоре кад сва јутра у једној ноћи стоје Кад жеље су с једне а наде крај друге обале Јер како чедност прљавим длановима дотаћи Како детету у жени узети душе наготу И на голим грудима похоту и чедност наћи А сачувати на лицу осмеха сву лепоту Спознах да блуд је љубав исто кô и срца дрхтај Похота и жудња у љубави су невиност чиста Намера искрена иста кô и стидљиви нехај Тек кад усред тмине нечије око ти заблиста РАСПАД Миришу липе и снег у јуну И вране на царску круну селе Све који бранише цара сад куну Да цвокоћу им кости ноћи целе Кô да су они – мртви – дигли буну А виши цар је рекао цару – Убиј! Убиј и своју и чељад туђу Све чисто и крштено на олтару Заборављене на тешком оруђу Убиј – већ давно мртву курву стару И цар је слушао вишу круну Нађе још једног, двојицу сличних Пустише вране – снегове у јуну И силу у руке сасвим безличних Лепотa и младост да уз њих труну А онда једном цар виши рече Убијали сте људе, срам вас било И једног по једног на ватри испече А стару курву узе под крило Да и мртва му служи док Дунав тече |  ЂАВОЉА ИГРА Поезији Осећам нечије прсте на свом челу А знам, сâм сам у овом мрклом мраку Чија би реч да такне сред тмине тачку белу Док њих све је више с црнилом у сунца зраку Осећам нечији прсти склапају ми очи А знам, не видех никог ширином погледа Ко нектар и вино у врч помешане точи Мада – њих је више с празнином недогледа Осећам нечије прсте на својим устима Са жељом да реч ми умре или ме угуши И знам – све их је више са лажним крилима С врапцима у гласу и враном у души Осећам нечије прсте на свом врату А ноћ наслутих сâм у овој глувој соби И као да их је још више у овом позном сату Који ми поразом прете у својој дрској злоби СРБИНУ Зар не знаш, брате, све што ти је свето Зар су ти векови збрисали памет И крвнику у руке пружаш длето Да од светиња ти исклеше авет Зар не знаш, брате, сунце где се рађа Са својих хумки преци где ти гледе Кад злу продајеш поколења млађа Зар место Бога ђавола да следе Зар не знаш, брате, ко ти је огњиште Кô птичје гнездо рушио без стида Како је с тобом јецало згариште Кад су ти сву част украли из вида Зар не знаш, брате, која ће ти рука Пружити кору хлеба, која лажи Кога не боли твоја велика мука А ко у твом јаду свој ће да тражи |
