ЗОВ ДУШЕ

Прохладно је јесење вече а ветар немилосрдно кида лишће са погнутих грана. Густа магла обавија кућу и једва се назире светло прозора. У ноћној тишини се чује само фијукање ветра. Кућа делује сабласно.

Кроз маглу до човека који стоји на веранди допире клопарање кола, прво тихо а онда све гласније. Ослушнуо је пажљиво. Ипак долазе! ‒ огрнуо је капут, узео лампу и пошао према капији. Отворио је и чекао још увек невидљиву кочију са упаљеном лампом у руци. Да ли ће га видети у овој магли. Како су допутовали. Како су успели доћи кад се ништа не види? ‒ блесну му у мислима. Ко зна шта се ту крије, чудна је то дружина. ‒ трачак сумње га обузе. Али, спреман је он на изненађења. Стари вук има искуства у послу којим се бави.  Опасан је то посао, али доноси новац и још га нико није преварио. Клопарање поста све јаче и он подиже лампу. На кочији нема светла али он назре младог човека на кочијашевом седишту са шеширом дубоко навученим на чело. Како види по овој магли? ‒ проструја му мислима. Коњи ржу и немирним касом прилазе. Паметне су то животиње и он зна да и у магли могу наћи пут којим су једном прошле. Али, када? ‒ много питања за ноћ пуну магле и непознатих лица која још увек не види али их почиње осећати као опасност. Језа му прође телом и јак осећај наговести да нешто не ваља ‒ осећај који му је увек кроз живот био сигнал и упозорење. Хитро спусти лампу и затвори капију. Пуцањ одјекну и распара ноћ. Зајечао је…и јечао је… Осетио је руке које га дрмају: Пробуди се, пробуди се, ружно си сањао. Буди се из истог сна који већ годинама сања.

Опет тај сан. До када?! ‒ нешто тешко му је притиснуло груди, а грашке зноја су лиле низ чело. Видео је лица око своје постеље. Чекали су. Шта су чекали? ‒ запитао се, није знао. Разбудио се потпуно, а светло му је полако испирало и бистрило мисли. Притисак на грудима је био све јачи и нешто невидљиво их је стезало, снажно, упорно и веома дуго, а мисли су играле час споро, час брзо али опомињуће. Одједном ‒ блесак! Схватио је сан. Јасан је ‒ у тренутку споја спознаје свог блиског физичког краја и свеукупне  мудрости препознао је поруку. Разбистрила се потпуно. Неће прећи на другу страну док јасно не именује и законски заштити своју наследницу. Треба је извести из магле и заштитити од гладних птица које чекају његов новац. Схватио је да би се као орлушине обрушиле на најближег законитог наследника његовог богатства. Блесак спознаје враћао је живот у очи старца који је своју кћер оставио пре четрдесет две године. Болело га је то али жеља за  авантуром и жеђ за непознатим пространствима је била јача. Пратиле су га речи:

- Тата! Тата! ‒ али никад је није потражио за све протекле године. Желео је али није то учинио. Живео је бурним и пуним животом, а повремене туге и јаку чежњу је огрнуо плаштом задовољства оним што је постигао.

Питања су му лутала кроз душу, а најбитнији су му били планови како да пронађе своју кћер. Да ли током живота, а посебно снажно пред крај, Анђели опомињу на грехе које треба исправити!? Да! ‒ сада је знао зашто је годинама сањао увек исти сан - опомену, а нема више времена. Треба пожурити! Није знао да је деда младића који има исто плаво пространство у очима и немир као што је био некада његов и да и он сања увек исти сан ‒ да  јури на кочији кроз маглу ка светлу које нестаје. а у руци држи бич којим снажно пуца да расече маглу и отвори пут ка светлу које види, али оно нестаје.

Да ли ће се срести душе које се траже?!

¤

ПОД КОПРЕНОМ

Врело је августовско јутро. Чује се музика немирног тока, брзе планинске, реке која допире у башту пуну тек  распупољалих, али и увелих црвених ружа. Ту одувек плеше ветар југа, а корак једне жене нечујно лута. Лице јој је замишљено док је ветар милује по коси и грудима. Коса вијори, а груди се стежу мало од врелине ветра, али више од мириса ружа. Тај врели  ветар тек распупољале латице суши и ни све воде планинске реке не би могле напојити пуну башту као крв црвених ружа ‒ и полако, сасвим полако лати се суше и ломе, а крв њихова се груша и окамени па је камењар све гушћи. Лед, сунце и кише боје сваки тај камен.

Врели јужни ветар прати и греје тихе кораке жене. Поглед јој лута по камењару по којем гуштери трче и сваки камен грле. Топло је и брзи су. Доносе сенке среће, али и туге, сенке из њених прошлих живота. Жена се сагиње и узима камен златноцрвене  боје. На њему гуштер спава, полако га пригрли у крило, а остали гуштери се разбежаше. Камен је врео, облика срцолике розете, а избраздан је белим магличастим шарама. Бела мрежа је шифра коју само она разуме. Природа је свезнајућа и моћна ‒ размишља ‒ а човек је само честица свеукупне мудрости. Суза је непослушна, клиза и пада на камен на длану. Траг је неизбрисив! Ветар је нежно милује, суши сузе и трагови нестају са лица. Остаје само један уклесан капљом на лати розете ‒ за вечност. Полако га спушта међу остале и тихо, занесено запева песму чије ноте само она зна, а ехо њен далеко одзвања ‒ у њен прошли живот.

Корача даље док круни се дан, сутон га полако осваја и ноћ звездама заогрће мирисну башту, сада већ увелих ружа. У камењару се гуштери скрили и мирују. Сенке звездане је грле и својим филигранима јој прекривају лице. Моћни сан жени спушта капке и нови црвени ружини пупољци зру до јутра.

Плес ветра не престаје. Вечан је!