Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________2_

https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Живе легенде | Кајоко Јамасаки





   

Кајоко Јамасаки је рођена 14. септембра 1956. године у граду Каназава (Јапан). Дипломирала је на Филолошком факултету Хокаидо универзитета (Јапан). Била је на специјализацији од 1979. до 1980. на Филозофском факултету у Сарајеву. Године 1980. боравила је у Љубљани на специјализацији (САЗУ). Магистрирала је и докторирала на Филолошком факултету у Београду. Потпредседница  је Управног одбора Српског књижевног друштва. Пише на јапанском и српском.  Њене песме на српском језику поседују особени квалитет: оне повезују два типа осећајности и два типа језичке сликовитости, источњачке и западњачке. Кајоко Јамасаки је јапанску (хаику) луцидност транспоновала у наш језик. Добитник је годишње награде за превод на инострани језик за 1995/96. годину (Српски П.Е.Н. Центар)

Већ три деценије, живи и ствара у Србији.




МОЈЕ ОСТРВО

Далеко од Земље мајке морам да
савладам његов език. У туђини,
језик мога човека.

Хлеб, вода, небо, месец,
млеко, светлост и
мрак...

Понављам речи које дете лако
памти блиставим очима,
мајушним устима,
ослушкујући
свет.

С њима се мешају и други појмови. Расизам,
класно друштво, историја, колонија
и ослободилачки покрет,
покрет несврстаних
земаља.

Таласи именица као што су риба, кромпир,
краставац и тиква непрестано
запљускују моје стене.
Некад снажно, а
некад мирно.

Стављам уво у ушну шкољку нове реченице
која је допловила на моју обалу приче.
И тихо назовем јабуку ринго, на
језику моје матере.

Шкољки шапућем: дрво је ки,
а небо сора. Као када
детету тихо певам.

У модрим очима саговорника читам тугу, а
гнев у уснама што дрхте. Некад, његово
озарено лице дарује ми радост,
као свакидашњу
храну.

У пролазу кроз село домаћину кажем
хвала, прву реч коју сам научила. У
горском манастиру монах ми
показује како се моли
(његовом) Богу.
Преименујем рат у сенсо,
и сан у јуме. А наду
у нозоми.

И ове ноћи, на мору језика, што се
узнемирено таласа и пенушa,
моје острво пали
светиљку.

▼▲

ПЕСМА ЗАПИСАНА НА ВОДИ


Језеро је хладно:
не прашта води.

Отпратили смо путујуће глумце,
на зимском пристаништу.

Жена са змијом,
гутач ватре,
акробата на ваздушној љуљашци
и девојка на лопти.

Сећаш ли се
музике кловнова?
чамац се више не види.

Гњурац се дубоко загњури:
на води се јавише
знакови.

▼▲

ЛЕТЊА ТРПЕЗА

Крај језера, у подруму неког манастира.
На трпези од јасена, принета храна
у каменим посудама.

Зрело поврће. Љубичасте,
црвене и жуте боје.
Има и козјег сира.

Чује се жамор људи, који су се
окупили да испрате лето,
што полако одлази.

Прилази ми он, иза леђа, и
длановима прекрива
моје очи.

У наранџастој тами,
додирнула сам
његове шаке,

прсте, затим трепавице,
пределе око очију
и образе.

Одједном, свет почиње да светли:
открива се ливада, испод мојих
очних капака.

▼▲

ТИХА ЈЕ ВОДА

Оданде се скоро
не чује
музика из циркуса.
шатор се претвори
у зелени метеор,
и ишчили.

Боли нестају:
твој чамац креће
звезданом реком.

(Остављам бројаницу
на води
што небо љуљушка).