Суштина поетике
Живе легенде | Кајоко Јамасаки
 Кајоко Јамасаки је рођена 14. септембра 1956. године у граду Каназава (Јапан). Дипломирала је на Филолошком факултету Хокаидо универзитета (Јапан). Била је на специјализацији од 1979. до 1980. на Филозофском факултету у Сарајеву. Године 1980. боравила је у Љубљани на специјализацији (САЗУ). Магистрирала је и докторирала на Филолошком факултету у Београду. Потпредседница је Управног одбора Српског књижевног друштва. Пише на јапанском и српском. Њене песме на српском језику поседују особени квалитет: оне повезују два типа осећајности и два типа језичке сликовитости, источњачке и западњачке. Кајоко Јамасаки је јапанску (хаику) луцидност транспоновала у наш језик. Добитник је годишње награде за превод на инострани језик за 1995/96. годину (Српски П.Е.Н. Центар) Већ три деценије, живи и ствара у Србији. МОЈЕ ОСТРВО
Далеко од Земље мајке морам да савладам његов език. У туђини, језик мога човека. Хлеб, вода, небо, месец, млеко, светлост и мрак... Понављам речи које дете лако памти блиставим очима, мајушним устима, ослушкујући свет. С њима се мешају и други појмови. Расизам, класно друштво, историја, колонија и ослободилачки покрет, покрет несврстаних земаља. Таласи именица као што су риба, кромпир, краставац и тиква непрестано запљускују моје стене. Некад снажно, а некад мирно. Стављам уво у ушну шкољку нове реченице која је допловила на моју обалу приче. И тихо назовем јабуку ринго, на језику моје матере. Шкољки шапућем: дрво је ки, а небо сора. Као када детету тихо певам. У модрим очима саговорника читам тугу, а гнев у уснама што дрхте. Некад, његово озарено лице дарује ми радост, као свакидашњу храну. У пролазу кроз село домаћину кажем хвала, прву реч коју сам научила. У горском манастиру монах ми показује како се моли (његовом) Богу. Преименујем рат у сенсо, и сан у јуме. А наду у нозоми. И ове ноћи, на мору језика, што се узнемирено таласа и пенушa, моје острво пали светиљку. | ПЕСМА ЗАПИСАНА НА ВОДИ Језеро је хладно: не прашта води. Отпратили смо путујуће глумце, на зимском пристаништу. Жена са змијом, гутач ватре, акробата на ваздушној љуљашци и девојка на лопти. Сећаш ли се музике кловнова? чамац се више не види. Гњурац се дубоко загњури: на води се јавише знакови. ▼▲ ЛЕТЊА ТРПЕЗА Крај језера, у подруму неког манастира. На трпези од јасена, принета храна у каменим посудама. Зрело поврће. Љубичасте, црвене и жуте боје. Има и козјег сира. Чује се жамор људи, који су се окупили да испрате лето, што полако одлази. Прилази ми он, иза леђа, и длановима прекрива моје очи. У наранџастој тами, додирнула сам његове шаке, прсте, затим трепавице, пределе око очију и образе. Одједном, свет почиње да светли: открива се ливада, испод мојих очних капака. ▼▲ ТИХА ЈЕ ВОДА Оданде се скоро не чује музика из циркуса. шатор се претвори у зелени метеор, и ишчили. Боли нестају: твој чамац креће звезданом реком. (Остављам бројаницу на води што небо љуљушка). |
