http://www.knjizevnicasopis.com/
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

________________________________________________________________________________________________________________________15_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Постмодерни реализам 
(Откупљивач прича - Ранко Павловић)


Пише: Данијела Трајковић



Читајући прве три приче из књиге под насловом Откупљивач прича, Ранка Павловића, стиче се утисак да ће цела збирка бити састављена од мистичних прича. Ове приче Повратак Дон Кихота, Откупљивач прича, Дрво мудрости умногоме својим мистицизмом подсећају на Тајанственог господина Квина. Разлика међу њима је ова: док нам Агата Кристи разјашњава мистерију на крају, Ранко Павловић нам не открива све, али открива довољно, и оставља нас да сами решимо загонетку. Joш дубљом анализом видимо да код Павловића та тајновитост има улогу да као магла прекрије душе својих ликова, њихова осећања, њихову бол и страх, њихову изгубљеност и немогућност самоспознаје. Како радња одмиче, тако се и магла подиже. Отвара се видик, долази могућност за ликове да се погледају. Наравно, у томе им увек помаже неко. Тај неко, стваран или фиктиван, небитно, је Павловићев Mr Quin. Он је један који игра три улоге: он је човек који тражи Дон Кихота од библиотекарке (Повратак Дон Кихота), он је откупљивач прича у истоименој причи, он је старац који продаје чудне семенке (Дрво мудрости).

Док читамо четврту причу схватамо да није онако како смо мислили да ће бити. И тако редом прича за причом доносе нове мотиве показујући нам да је писац ову збирку написао користећи се различитим темама. Види се да су писца надахнуле ствари које је познавао, јер док читамо осећамо то и у себи кажемо наравно да је тако. Свака прича је прича за себе, с тим што могу бити повезане неким заједничким мотивом. Такве су, на пример, С погледом на пучини, Стаза ка Бисерници и Колекција омиљених лула. Њих повезује један дивни мотив, који није баш чест у животу - вечна љубав. У овим прелепим љубавним причама, испричаним на један нежан и суптилан начин, јунаци - старци носе у себи своју вољену особу док је живота у њима. Године су само учврстиле ту љубав. Њихова љубав нису биле стене, а време море, већ је она била море - вечно и непроменљиво. У Стази ка Бисерници имамо пример девојке, сада бабе, која читавог живота остаје девојка чекајући свог драгог. А и он каже да у сваком је граду имао макар по једну жену, али ниједна није могла одагнати мисли на Исидору. Овде се уплео још  један непролазни мотив - богатство насупрот сиромаштву. Овај мотив повлачи за собом други мотив - постиђеност и осећај безвредности као човека када је сиромашан. То је у овом случају и била препрека да се двоје младих узму и остваре своју срећу. Младић, желећи да се витешки понесе према вољеној девојци, која је изнад њега, одлази од ње да је не би осрамотио. Још једанпут, сусрећемо се са промашеним људским животима само зато јер је неко паметан усталио у друштву идеју како је тако исправно.

Врло је емотивна прича С погледом на пучину, где двоје старих људи са терасе старачког дома евоцирају успомене из детињства. Њима је једино то и остало, као и нежна љубав коју осећају једно за друго. Занимљиво је то што све док нам се на крај приче не каже да је реч о двоје старих доживљавамо их као двоје младих. Писац је успео овде да љубав, пишући крајње романтично, представи у лику младости и зачарао је да таква заувек остане - увек лепа и свежа. Као таква она стално освежава везу старог пара, који је постојано заљубљен. Такође је дирљива Колекција омиљених лула. Стара госпођа све време, кроз монолог, обраћа се свом покојном мужу. Док тако планира њихову годишњицу, личи на узбуђену младу жену, жељну излазака и провода са својим супругом. Стално мења мишљење о томе где ће изаћи и шта ће њих двоје обући. Види се из свега тога да је растројена, скрхана болом и да се не може помирити с тим да је муж оставио. Усамљена је без њега и само такви разговори јој помажу да се избори с даном и светом где је остала половична.

Ранко Павловић нам даје к знању да он зна шта је права љубав, да он може да је пренесе довољно лепо и импресионирајуће исписујући је на папир. Наравно, њен најлепши приказ остао је у самом писцу, јер по искреним речима Достојевског, а сложићемо се да је то тако, никада неће папир да преслика баш онако како је то ум замислио. Али, сјајним умећем писања какво поседује Павловић, будећи у нама снажне емоције, омогућује нам да завиримо у његову душу и крајичком ока осмотримо сав онај величанствени свет љубави о коме пише.

Мотив усамљености је доста присутан у овој збирци кратких прича. Усамљености се сви плашимо, а ипак се сами отуђујемо од света. Зашто је то тако Павловић је покушао да објасни на разним примерима. Користећи улогу обичног посматрача из народа преко улоге психоаналитичара износи пред нама читав низ појава за које можемо наслутити да су његове јунаке могле довести до усамљености.

Приче Двије чаше и Акт су еротске приче о усамљеним мушкарцима. У Двије чаше главни и једини лик је мушкарац средњих година, који чезнући за женом, сам у свом стану, замишља разне ситуације љубавних парова. Писац је усамљеност овде, као и у Акту представио тако што су јунаци били сами и једини актери. У њиховој усамљености само их машта није напустила, а и жеља да се усамљеност оконча. Писац нам, међутим, не открива шта је довело до њихове усамљености. На нама остаје да сумњамо да ли је разлог можда тај што нису умели да се снађу у друштву у коме живе, или их је друштво сурово одгурнуло од себе, али нам даје кратки приказ усамљености са патњом и лудилом које носи у себи.

Кад смо већ код лудила, прича Коловођа носи доста тога у себи. Овде нам Павловић поставља питање шта то стидљивог момка из забитог села одједанпут претвара у коловођу. Каква му то сила не да да престане да поцупкује? Да ли је то, можда, једног дана прекипело момку да буде јадан у друштву, ставио крај томе и постао неко други? Писац нам овде прича о томе да не можемо бити оно што нисмо, да прелазак у другу крајност, као и непоштовање и непослушност родитељима (јер младић није послушао оца) не доносе ничег доброг са собом.

Усамљена је и Грешница. Писац своју јунакињу описује као добру жену и  добру мајку, која након ишчезавања свога мужа у рату ишчезава и сама као жена. Након одрастања свога сина, коме је била брижна мајка, осећа потребу да се жена у њој врати. Павловић нам представља њену снажну душевну борбу. Јунакиња се осећа грешном јер жели опет да живи као жена. Осећа грижу савести због тога, али и због чињенице да је можда она крива што јој је син изабрао иностранство и отишао од ње. Павловић нам показује да одлично познаје менталитет свога народа кроз руљу која жену не оставља на миру.

Да човек може бити усамљен чак и када није сам видимо из приче Италијанчић у Гоњеном Сиљегецу. Јунаци овде, два пара супружника, у својим браковима су усамљени. Та усамљеност долази из тога што се брачни другови не слажу у начину размишљања до те мере да им се путеви апсолутно не укрштају. Интересантно је што је то мимоилажење представљено кроз начин њихове исхране.

У овој збирци нашла је и своје место прича Признање, где су представљена сулуда испитивања о признањима у бившој Југославији. Кроз малу сличицу на ту тему разголићава се пред нама страшна истина о људима који нису знали шта да признају и о људима који нису знали шта ови први треба да признају. Прича има политичку основу, али писца више овде интересује страдање људи због такве политике, изазвано заблудама, незнањем, немогућством сазнавања истине. Он нам приказује да у таквом једном уређењу влада  страх, да су жртве сви његови јунаци ове приче.

Фантастична је прича из ове збирке под насловом Потрага. Човекова борба са самим собом, мотив коме придаје огромну пажњу писац, приказана је као сан јунака приче. Грижу савести сусрећемо и овде, само што се овде чини оправданом за разлику од оне из Грешнице. Јунак Потраге, покајник, прелази огроман пут да исправи, ако буде имао среће, неправду коју је учинио једном другом младићу. Зашто међутим полази у потрази без пара, које је узео младићу? Знамо да је без пара сваки посао отежавајући. Да  заправо он не жели да му успе потрага? Или, можда, жели да је искуси на начин на који је послао игумана у потрази за леком, да би на тај начин умањио своју грижу савести? Овакав заплет остављен је читаоцима да сами одаберу ону истину коју сматрају за веродостојну и тако докуче идеју коју прича носи.

За сам крај остављамо Човјека са великим кофером и Оловку, из разлога што  обе приче приказују слику друштва. Из Павловићевог угла посматрања, друштвao као целина, је изопачено и глупо, али остаје људско. Људски је оговарати, проширивати трачеве и слати их даље све дебље и теже. Људски је казати некоме своју сулуду мисао проузроковану страхом као нешто савим нормално и тачно. Људски је поверовати у њу и пренети је као такву, или можда мало измењену (ствар укуса појединца). Људски је да народ захвати паника због свега тога као у Оловци, или радосно надање ономе што очекује као у другој причи. Овде је јасно описана теорија Хаоса, која се шири по правилима концентричних кругова. Један трач мења свој почетак изнова и изнова, надограђујући се у нешто сасвим ново, јаче и снажније.

Ранко Павловић овом својом збирком потврђује своју репутацију великог писца. Његово познавање људи и живота, и техника да то пренесе читаоцима су изванредни. Преглед ове књиге завршићемо Павловићевом поражавајућим запажањем из Оловке, којим је све рекао о данашњем друштву - У РАЗГОВОРУ У КОЈЕМ НИКО НИКОГА НЕ СЛУША.