http://www.knjizevnicasopis.com/
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

________________________________________________________________________________________________________________________8_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin





Три кратке приче | Душка Кисин






    А КО СТЕ ВИ

 

   Једна драга рођака умрла је у дубокој старости. Била је просветни радник, посвећен, прави. То значи да није отаљавала свој посао, без обзира на плату и никад се није иживљавала над ученицима и родитељима, ма какви они били. Сваку генерацију је волела на свој начин.

Сви су се смејали што троши емоције на туђу децу, јер - шта она има заједничко с њима? Ипак, била је, што би рекли, комплетна особа. Имала је леп, велики стан у центру града, испуњен живот, многобројну родбину, сина, унуке, праунука.

Вратили смо се са сахране. Некаква родбина. Најмилији живе у инострансву и нису имали времена да дођу да је испрате. Пићем и храном послуживала нас је једна средовечна жена са дечаком од дванаестак година. Жена вредна, све опслужује док остали седе и причају глупости, какве се углавном у таквим ситуацијама и причају. Дечачић плаче, не престаје. Питам жену директно ко су. А она ми, онако кроз сузе каже: „Не познајем ни ја Вас, а често сам долазила код Ваше рођаке, ја сам бивша ученица, а ово је мој најмлађи син“.



ЊЕГОШ

 

Било је неко време пред крај школске године, пре најмање сто година. Време за закључивање оцена. Један дечак, који је тада био прва година није имао оцену, а био је последњи час. Спремила сам неке цедуљице са питањима које су извлачили из шешира. Он је извлачио једну по једну и ниједну није знао, јер га ништа није интересовало и није отворио књигу. Онда га питам, шта највише у животу воли, а пошто је био Црногорац, рече ми да зна цео Горски вијенац напамет и Лучу... Пустила сам га да рецитује. Рецитовао је 15 минута, без грешке и импровизације. Била сам фасцинирана и тако је заувек добио надимак Његош. Име сам му, наравно, заборавила, а и данас га, кад се сретнемо, тако ословљавам.


МОЦАРТ И БОМБЕ

(15 година од бомбардовања)

 

Када сам боравила у старом кабинету, на столу ми је стајала црна дрвена, афричка фигурица-тотем, коју је моја драга, сад већ годину дана упокојена колегиница, добила на поклон од неког ученика, који је био у Африци. Фигурица је скретала пажњу ученика, њој је служила као украс, а мени као средство за смиривање оних који су били немирни. Наиме, кад је у учионици жамор, ударала сам том фигурицом о сто, па су моментално престајали да галаме како им лупање не би пробијало уши.

Приликом реновирања школе дрвени тотем је мистериозно нестао, али га је зато заменила друга, много отменија, коцка 3D од пуног стакла, са Моцартовим попрсјем. Коцку ми је једном приликом, донео за кабинет, тада мали, живахни дечак, Влада. Сви су је вртели по рукама, гледајући како је то чудо направљено. Ипак, била је веома погодна и за смиривање страсти у учионици, јер кад бих неколико пута ударила њом о сто, моји драги ученици би нагло смањивали динамику жагора, иритирани звуком који их је надјачавао. Историја се понављала.

Нажалост, неком ученику је коцка, вртећи је по рукама испала, и један угао јој се окрњио, али је и поред те видљиве озледе остала главна играчка у кабинету.

Много ми је било жао због тога, данима сам била опседнута њеним оштећењем, а кад сам је данас видела, наметнула ми се бизарна мисао, колико је само људи и колико кућа заувек „окрњено“ због нечијих „играчака“ које су пре петнаест година падале с неба.