http://www.knjizevnicasopis.com/
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

________________________________________________________________________________________________________________________10_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Из живота
Раслојавање | Никола Микић




Промјена мјеста помаже, овдје је ипак све другачије. Гледамо, ишчуђавамо се, слушамо и климамо главама, уморни од предугог путовања, отварамо балконска врата и из удобне дрвене столице посматрамо крајолик. Добродошли. Она провјерава купатило, стало јој је да све буде беспријекорно чисто, стропоштао бих се на кревет, њен поглед ми говори да се требам прво истуширати. Послушаћу је, наравно. Љубим јој врат, њежан сам, жали ми се да је мучи посјекотина на руци, посјекла се прије поласка, није дубоко, узимам руку и као какав исцјељлитељ прислањам своје усне, већ следећег тренутка бол нестаје. Странци смо, тако се и понашамо, ходамо, гледамо, фотографишемо, плаћамо и бројимо кусур, домаћини су јако пријатни, осмјехују се, нуде, показују, нису напорни, гости нека слободно дођу, има мјеста за све, скините своје тешке капуте и опустите се у нашој дневној соби - ово је Европа.

Град нуди све што је човјеку потребно. Спуштамо се до главног трга и, гладни од предугог путовања, улазимо у први ресторан, прилази нам љубазно особље и води нас до нашег стола, младић обучен у витешки оклоп предлаже ми малу игру док чекамо поручено, има копље и лисице у рукама, хоће да ме веже, сумњичав сам, одбијам. Тражим њен поглед, смије се, радосна је што смо стигли, наручује пиво, придружујем јој се, у Прагу смо. Након вечере, преуморни да лутамо улицама, одлазимо назад у хотел и падамо на кревет, ваљамо се, додирујемо и читамо хотелску рекламу за нове душеке, кажу ’спавање у облацима’. Говори ми колико ме воли, неко вријеме лежимо загрљени, касније одлази да се спреми за спавање, Би-Би-Си извјештава да је руска војска упала на украјинску територију и тако прекршила сва међународна права и договоре, мушкарац на Раша Тудеј говори како Русија само штити своје грађане, малезијски авион нестао у вијетнамском мору... Гасим телевизор, враћа се из купатила, загрљени лежимо, она јако брзо тоне у сан, иако јако уморан, не могу заспати још неких сат времена, изгледа да облаци и нису толико спокојни како кажу.

Лутамо цијели дан по споредним улицама, излазимо на велике градске тргове, посматрамо огромне готске катедрале, пењемо се на куле и тврђаве, конзумирамо понуду велеграда као прави странци, само нам недостају шешири и бијеле чарапе, фото-апарат већ имамо. Из ћошкa мале пивнице посматрамо групу пијаних Ираца, гледа ме тужно и тјера да јој обећам да ћемо једног дана отићи из рупе у којој смо рођени, пристајем, наравно, нема ствари коју јој не бих обећао за један осмијех. Конобар точи пиво и уз сваку чашу доноси слатку ракију, жали ми се како ће се напити, тјешим је да ћу попити све што она не буде могла, када су домаћини толико пријатни, зашто да не пождеремо све специјалитете са пажљиво сложеног овала њихове љубазности, ако успут претјерамо и мало бљуцнемо, ваљда нам нико неће узети за зло. Пада ноћ, Ирци постају пренападни, а ћошак пивнице претијесан, већ добро пијани од укусног чешког пива и ракије, вучемо се назад до хотелске собе. Изненађујуће добро се сналазим по улицама, као какав акробата, проналазим скривене пролазе и на њено велико изненађење брзо нас доводим до центра града, пењемо се назад ка хотелу, група туриста је окупљена око споменика Јану Палаху, циганин свира Каруза на виолини, убацујем сићу у његов кофер. Држећи је чврсто за руку, проводим нас кроз гомилу црнаца који нуде проститутке, пијане муштерије застају, питају, цјенкају се, мене нико не зауставља, задовољна је, стишће ми руку. Опет облаци, овај пут ја први тонем у сан.

Јако брзо се прилагођавамо, ако је ово Европа онда смо више него расположени да - са рукама у џеповима - ушећемо кроз њена врата, жртвујeмо спокој и удобност наше мале паланке ради пријатности Европе, неће нам шкодити ако шанкове локалних кафана замијенимо столовима свјетских ресторана. Доведимо наше буздованџије, што дижу троспратнице без фасада 

и балконских ограда, па им покажимо план града, ако желе, нека успут сврате на пиво и до црнаца, нико их неће дирати. Купујем гуменог Швејка и стављам га у џеп, газда пита одакле смо, препознаје језик, кажем Бањалука - он замишљено мрда главом, кажем Босна - смије се. Бугарин је, овдје је давно дошао по кору хљеба, сада је већ успјешан човјек. Она би радо ишла у Златну улицу, тамо имају куће плаве, жуте, црвене и окер боје, тамо је Кафка живио са сестром једно вријеме. Покушавам је наговорити да се предомисли, Златна улица је на другом крају града, преко Влтаве, износим сумњиву теорију о томе како Кафка вјероватно није никада ни живио тамо, како је то само туристички трик. Прећуткујући моје патетично кокодакање попушта, одлазимо на ручак, бирам аргентински ресторан, човјек треба прећи пола континента да би појео пристојан комад меса, t-bone steak please...

Након вечере, иако јако уморан, пристајем на још једну туру корачања градом, треба купити поклоне нашима, та нећемо ваљда кући празних руку. Гледа, пење се на прсте, уздише, подиже и враћа, невјероватна је истрајност са којом бира магнете. Способна је да проведе цијели дан у једној продавници да би пронашла идеалан магнет за фрижидер, неки су обични - други кичасти, једни су пластични - други превелики, чекам и посматрам, имам све вријеме овог свијета, уживам у тој њеној малој опсесији, пита ме за савјет, који да узме од два, показујем на лијеви - бира десни, само још један, каже, само још један и идемо. Љубим је у чело, брзо се опушта, каже могла би тако цијели живот, могао бих и ја, грли ме и након тога одлази у купатило, каже брзо ће. Раша Тудеј сугерише да је невјероватна медијска кампања која се у свјетским медијима води против њих, та они само бране свој народ у Криму, неки брадоња на Би-Би-Сију непрестано говори: предлаже, савјетује, разматра, парафразира, осјећа и слути, забринут је за сигурност Украјинаца, малезијски авион још није пронађен, Челзи разбио Тотенхем у градском дербију. Враћа се и пада крај мене, покривамо се до главе, хладно је. Сутра идемо, каже, да, сутра идемо, одговарам.

Возимо се већ цијелу вјечност, од пута и гужве у аутобусу постајем раздражљив, увијек је тако, она мисли да је њена кривица. И повратак кући је дио путовања, зар не, ако смо већ толико расположени да се потуцамо по европским метрополама, повратак нам не би нам требао толико тешко пасти. Прелазимо невидљиве границе између невидљивих држава, породица је велика, прима под свој кров све госте, изволите ући, добродошли у наш скромни дом, слободно се утоплите крај нашег европског камина, из димњака излази плавичасти дим прошаран жутим звијездама, нахранићемо вас густом чорбом од бундеве и обути вам вунене чарапе, сада сте на сигурном. Спава, глава јој је пала на моје раме, жене испред нас причају о колачу, ваља ставити јабуке у смјесу за кору па све пећи заједно пола сата, послије стижу и бадеми. Како се приближавамо одредишту путници постају све причљивији, доста смо се претварали, сада се можемо опустити, дом је јако близу, изувамо ципеле, дижемо ноге на сједишта, пуштамо старе хитове и вадимо из торбе кифлице од домаћег пекмеза - стижемо кући. Жене испред нас одједном постају брбљиве, још неколико сати и све је готово, још пар сати и враћају се љубоморним мужевима и свакодневним бригама, треба ово преостало вријеме искористити најбоље могуће. Посљедња граница, у средини трака за грађане ЕУ, десно за оне који то нису. Лагано се престројавамо десно и чекамо, изводе нас, пропитују и загледају фотографије у пасошима, час су чиновнички преслужбени - час изненађујуће духовити, некад браћа - сада сусједи. Имају разумјевања, наравно, пуштају нас, не личимо на себе, погурани и сломљени од дугог путовања, објешених подочњака, хитамо да што прије легнемо у своје топле постеље. Ушушкајмо се једни крај других, и - без иједне ријечи - пустимо да вријеме протиче, кућа је јако близу, већ јој се виде обрису у овој хладној мартовској ноћи, сутра је понедјељак.