http://www.knjizevnicasopis.com/
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

________________________________________________________________________________________________________________________12_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Поезија за децу 




Милутин Радосављевић


ЗИМСКИ  ДАН


Повиле се гране витке

под теретом снега,

а граја се дечја чује

са оближњег брега.


Скупило се пуно деце,

галаме до миле воље,

спуштају се низ брег бели,

за опкладу, ко ће боље.


Спуштају се муњевито,

чини ми се кȏ да лете,

задовољство невиђено,

пресрећно је свако дете.


Након спуста одмах назад,

са санкама уз брег журе,

само да се што пре стигне,

да се с њега опет сјуре.


Неосетно дан им прође,

забаве је доста било,

па озебли кући журе

у мајчино топло крило.


Над земљом се спушта сутон

и на брегу никог нема,

из оџака дим се вије,

вечера се топла спрема.


А вечера када прође,

тако је у свакој кући,

на починак деца крећу

с мислима на дан идући.

НЕЋЕ  ВЛАДА САНКЕ


Купио је деда 

санке малом Влади,

збуњено их гледа:

- Шта с њима да ради?


Одвише је мали

и плаши се снега,

а санке не воли,

није то за њега.


Хладно му је јако

кад на снег изађе,

никако на снегу

не мож' да се снађе.


Страшне су му муке

кад у снег упадне,

ноге су му мокре 

и руке му хладне.


Обилази санке

само их загледа:

- У шта ме је ово 

увалио деда?


Љубазно и тихо

замолио деку,

да те санке врати,

а купи му зеку.

Јелена Глишић 

ЗИМСКА РАДОСТ

Прва, трећа, пета,
више им се не зна број,
те пахуље дјеци лете,
сада их је цијели рој.

Падају на шуме, њиве,
не бирају оне гдје ће,
одрасли их не подносе,
ал` су дјеца пуна среће.

Одјећа се топла носи,
и дрвене санке, скије,
сви на снијегу игру воле,
ником сад до куће није.

Маме, тате потом дођу,
па веселу игру прате,
те уз смијех се раздрагано
у дјетињство на трен врате.
СЊЕШКО

У дворишту Сњешко стоји,
шешир му на глави,
издалека баш изгледа
кȏ господин прави.

Очи црни каменчићи,
носић мало крив,
око врата чак и шал је
зеленкастосив.

Метле старе мјесто руку
засад добро служе,
слијећу на њих мале птице -
с њим би да се друже.

Трајала би та љепота
ко зна кол'ко дана,
да се сунце не промоли
изнад сњежнх грана.

Сав је снужден сада Сњешко,
крупне сузе лије,
зашто сунце бар још мало
сачекало није.

Гледа сунце па му жао
што се Сњешко топи,
кратко жмирну па злаћане
своје очи склопи.

За облак се брзо сакри,
схвати да је грешка,
што умало не истопи
овог лијепог Сњешка.

А Сњешко од среће сину,
сунцу поздрав даје,
биће срећна и дјечица
што зима још траје.