Бајроново златно руно и Харолдова одисеја
Два миленијума и три века након Еурипида, и три миленијума након Јасона, Џорџ Гордон Лорд Бајрон је стајао на Симплегади, изговарајући уводне стихове Медеје. У писму господину Џону Марију, где је у оквиру расправе о природном и вештачком у поезији, забележио овај догађај, Бајрон пише: “стајао сам поред срушеног олтара још увек изложеног ветровима - и осетио сам сву поезију тога положаја...; али зар Арго не би појачао ту поезију? То је баш и чинила појава свеједно којег трговачког брода који је пристизао из Одесе”. Бајронов усуд да бескрајно лута као Одисеј, нигде не налезећи своју душевну домовину, у многоме ће бити одређен овим наизглед обичним песничким погледом на Симплегаду. Судбина песника, као и његовог књижевног Ја, Чајлда Харолда, биће да живи, маштом оживљавајући рушевине и вредности несталог света. Вилијам Хазлит се питао, шта је то што толико вуче да поредимо Бајрона са античким јунаком? Одговорио је: “Док робови власти мисле на циљ којем служе, имајући у виду сопствену корист, пријатељи слободе увек жртвују свој циљ...” Циљ овог рада биће да размотри сличности и разлике између Бајрона, односно Чајлд Харолда, са Јасоном, Одисејом, као и са другим античким јунацима и личностима, ослањајући се највише на епове Хомера и Аполонија са Родоса. На самом почетку, намеће се смисаона разлика путовања ова три јунака. За Чајлд Харолда важан је одлазак из отаџбине, без неког крајњег циља путовања, док је за Одисеја битан само повратак на Итаку. Смисао Аргонаутике и Јасоновог путовања је и одлазак и повратак. Заједничко у том смислу за ова три јунака је само мучно и дугачко путовање морем и копном. Међутим, поетичка веза постоји већ од уводних стихова.
Од тебе почињућ’ Фебо... Сад име и кољено каним опјеват’ хероја, пловидбу широким морем и згоде што их доживљаваху блудећ’. Нек’ музе помогну пјесму испјеват’ ову. Аполоније са Родоса, Аргонаутика
Певај ми, Музо, јунака довотљивца онога штоно тројански свети разори град, па се налута много, градове многијех људи он виде и позна им ћуди, и многе на мору муке у својем премучи срцу борећ’ се за душу своју и повратак својих другова. Хомер, Одисеја
О, Музо! Хелада богињом те зове, По жељи, у машти, минстрели те творе! Брег твој свети лира ми стрепи да призове, Јер те многе лире посрамише скоре: Ипак ја, путник, видех ти изворе; С уздахом лутах кроз Делфе, храм твој пуст и тих, Одавно празан, где снене воде жуборе; Ал’ нећу песмом да будим Девет уморних Да просту причу часте - овај мој бедни стих. Лорд Бајрон, Ходочашће Чајлд Харолда Сва три дела почињу инвокацијом, што је уобичајен начин за отварање епа. Међутим, од Бајрона, који је припадник хришћанске традиције, очекивало би се да инвокација буде Милтоновог или Тасовог типа, где се призивају музе небеске, а не хеликонске. Разлог због којег Бајрон бира управо инвокацију хомерског типа је жеља да се афирмише као песник ближи песницима разузданих и духовних времена, односно антике, него својим савременицима. Кроз Ходочашће, Бајрон призива читав низ древних божанстава и топонима: Зевс, Ерос, Афродита, Атена, Хад, Див, Лета, Феб, Марс, Минерва, Горгона, Харпија, Хеката, Дафне, Калипсо, Пенелопа, Венера, Дијана, Плутон, Луна, Психа, Анхиз, Сибела, Амор, Гениј, Протеј, Ниоба, Немеза, Тритонија, Јупитер, Херкул, Егерија, Фурије, Орест, Лаокон, Прометеј, Парнас, Делфи, Атина, Беотија, Елизијум, Ахеронт, Олимп, Атлас, Колосеум, Рим, Пантеон. Поред тога, свеприсутна је и персонификација особина и природних сила: Грех, Природа, Обест, Време, Раскош, Смрт, Част, Уништење, Врлина, Пожуда, Страва, Слава, Љубав, Страст, Разврат, Слобода, Сумња, Лепота, Туга, Вечност, Земља, Свод, Порок, Јад, Судба, Разум, Наука, Моћ, Заборав. Бајрон ипак не пише слепо се водећи античким узорима. Одисеја и Аргонаутика су испеване у хексаметру, док је Чајлд Харолд написан у Спенсеровој строфи, коју чине осам петостопних, и завршни шестостопни стих. Разлика у стиху постоји јер Чајлд Харолд није еп. Да је желео форму епа, Бајрон би вероватно изабрао Милтонов blanc verse. Спенсерова строфа је више одговарала форми песничког путописа јер “допушта велику разноврсност” као и да се пише “весело или патетично, описно или сентиментално, нежно или сатирично”. Способношћу да испоштује одређене поетичке норме, Бајрон се приближава својим претходницима, класицистима, са којима је делио узоре. Међутим, својом снажном индивидуалношћу и осећајношћу, “млади витез”, бунтовник, Чајлд Харолд, постаје отелотворење романтичарског. “Он јесте био романтичар, а класицистичке форме његове поезије као да, парадоксално, још више истичу ту чињеницу.” Радња Ходочашћа, ако је можемо тако назвати, почиње Харолдовим одласком из домовине. Мучен погубним еросом, чамом засићености и бесмислом живљења, осамљени Харолд одлучује да се препусти мору. Упоредимо ли његов одлазак са Јасоновим, делује да је реч о два суштински различита јунака.
Ни мати Харолд - незаборављену, Када се ходочашћа лати суморнога, Ни сестру вољену и непоздрављену Обиш’о није пре поласка свога. Нит се другу јави - имаше ли кога. Лорд Бајрон, Ходочашће Чајлд Харолда
...тада се кроз град запуте лађи на обали којуно магнесијска Пегаса зову. Народа мноштво ту смјеста до њих се скупљати стало... Утоме бројне се слуге, к’о и слушкиње скупе. Мајка у болу грлаше сина, све жене дубока обузе туга, с њима ј’ и отац, притиснут старошћу тешком, у постељи покривен лежећ’, ронио сузе. Аполоније са Родоса, Аргонаутика
Одисеј свим срцем жели да се врати на Итаку, где га чека верна Пенелопа:
Али срца мог не могоше никад окренут’ Ничега слађега нема од своје домаће груде, од свога оца и мајке, ма колико био ко богат, али у страној земљи без мајке и оца!
Насупрот тога, Бајрон прокламује:
Јер ко још верује у уздахе лажне Љубавнице ил’ жене? Нови друг очи брисаће јој влажне, до скора од плача црвене. Остављам лако насладе што знам, Већ сам на недаће свик’о; Ал’ боло што сузу немам ком да дам, За мном не остаде нико.
Контраст који се на почетку ствара између ових ликова очигледно произилази из различитог окружења. Бајроново доба је почетак отуђења човека, док је човек митско-херојске епохе сав у чулном и у самопотврђивању; он је део природе који се с њом истински сједињава, поштујући њене законе. Насупрот осамљеног Харолда: “У митско-херојској епохи царују колективна свест и осјећања вјерског и свјетовног карактера”. Упркос овим површинским разликама, блискост Бајрона, односно Чајлд Харолда са Одисејем и Јасоном је снажна. Пре свега треба указати на разлику између Одисеја Одисеје и Одисеја Илијаде. Он сада постаје више човек, него боголики херој који је лукавством запалио Троју. Патње и гнев богова који се на њега сручио су доказ да је, као и сваки обичан човек, препуштен на милост и немилост сила, на које не може да утиче. Једино што има је властити ум и способност да му помогне да се избави из несреће. Јасон је такође у суштини несрећан. Приморан је да се отисне на море где пролази кроз небројене муке, гоњен несрећном судбином, која ће му за награду донети само још веће зло. Одисеј је патник, као и Јасон, као и Чајлд Харолд који ће сам себе осудити на патништво:
Од самога себе ко још нађе спас? Мада лутам све даље кроз свет, У сваком крају, у сваки час, Прати ме мисао - демон клет... ...Прокле ме судба да лутам сам, И да ме многа сећања муче; Шта год ме снађе, тешим се - знам Све најгоре ме већ снашло јуче.
Силе које гоне Харолда су унутрашње природе. “Бајрон посредством свог јунака евоцира славу минулих времена, присећајући се оних чији су подвизи и креативни узлети духа стварали историју која као да се својом узвишеношћу руга нејуначком добу у коме се, дубоко огорчен и згађен, обрео Харолд... Млади витез Харолд у својој потрази за излазом из бесмисла живота био је непоколебљиво окренут прошлости; прошлости је био окренут и његов творац, Џорџ Бајрон.” Насупрот господину Пауновићу, Т. Б. Маколи одлучно каже за Бајрона: “Он је био створење свога доба, и ма кад да је живео, био би створење свога доба”. Сложио бих се са овом тврдњом, али у границама шилеровског смисла: Уметник је син свог доба. Он материјал узима од садашњости, а форму од једног племенитијег доба, или од непроменљивог јединства свог бића. Уметник се чува од покварености свог доба на тај начин што презире њихов суд. Уметник треба да живи у свом добу, али да не буде његова ствар; треба да ради за своје савременике оно што је њима потребно, а не оно што они хвале; треба да гони самовољу и сировости из њихове забаве, па ће их на тај начин уклонити и из њихових мисли; треба да их у сваком тренутку окружује племенитим, духовним формама и симболима изврсног – све док привид не савлада стварност, а уметност не савлада природу. Само у том смислу, обе тврдње стоје, и управо као опозиције чине Бајрона, који је сам, употребио бих његове речи које је упутио господину Боулзу, једна антитеза. Погледајмо даље лирску дигресију о Парнасу из Првог певања. Као и у инвокацији, песник је скроман пред светим местом:
Често сањах тебе! Ко ти не зна славу, Не зна наук диван што стиже од Бога: Ал сад кад те гледам, ја сагињем главу И стидим се простог хвалоспева свога. Кад пребројим вернике светилишта твога, ја тек на коленима да ти приђем смем.
али је и знатно храбрији у самоафирмацији:
...нека мала Успомена буде, делић твога блага, Лист који је бесмртна Дафне мени дала, И нек нада твог верника није пуста хвала. | Осим што сам себе кити ловоровим листом, симболом песника, Бајрон Парнас карактерише као врх који “небо завичајно пара”. Поистовећивањем Парнаса са својом домовином, Бајрон се без сумње директно намеће као могући наследних великих песника. Готово у истом маниру као и Данте, када у паклу стаје раме уз раме са Хомером, Овидијем, Вергилијем, Хорацијем и Луканом, и Бајрон, евокацијом великих имена књижевности и историје, себе афирмише уз припадника заоставштине човечанства. Ходочашће природно води Чајлд Харолда ка Грчкој. Лирска дигресија са почетка другог певања, о давној слави Атине, односно Грчке, у исто време антиципирира и Бајронов каснији подухват, који ће му донети статус мита, и приближавање Харолда светом тлу:
Штована и древна Атино! Где су сви Моћници твоји? Где силног духа дела? -искре су тек у сну о оном што се зби: Кад је слава за свој циљ трку заподела, Победише - минуше - то је прича цела... ...Гле - за један народ гроб се овде диже! Дом вишњих, где ватра престаде да руди. И богови падају кад им судба суди... Ко пред прахом љубави давно изгубљене, Сви који те мотре, лепа Грчка! жале; Грчка даје Бајрону све асоцијације потребне да развије свој свет минулих времена. Харолдово лутање се у другом певању на два места преплиће са Одисејевим:
Два острва - сестре немој ћутке проћи, Дај помен Калипси са овога места; Још уморан путник може доћи, Ал’ богиња лепа давно плакат’ преста За драгим, ког смртна оте јој невеста, И да чека залуд на тим таласима: и даље:
Чајлд Харолд крај оног пустог места броди Где је Пенелопа тужно сузе лила: Уморан путник је сада Чајлд Харолд, као што је то био Одисеј. Међутим, где год да Харолд дође, на место ма ког великог дела, божанства су нестала. Одисејева Итака је сада пусто место. Али чак и таква, Грчка је младом витезу живи ехо прошлости. Оно што је разрушена Троја била за старе Римљане, који су је редовно посећивали, као место свог митског порекла, то је Грчка за Бајрона. Харолд нема своју Пенелопу или Медеју. Он бежи од своје очигледне еротопатије, тражећи прибежиште за своје садашње Ја у Природи. Једина разлика у том смислу, између Харолда и Јасона, односно Одисеја, била би у примарном односу према природи. Јасон и Одисеј су неоспорно од почетка свесни део Природе, који се повинује њеним правилима. Харолд је с друге стране неко ко је примарно део друштва, међутим, као отпадник тражи да поново буде део Природе и да се сједини са њеним елементарним силама. Компарација дивљине и градског живота који све више надвладава над овом мистичном, неиспитаном средином, снажно слика Бајронов осећај самоће и лек који проналази у природи:
Дивити се бујици, гледат’ голет неку, Шетати сред шумског сеновитог хлада, Где створови дивљи и не служе човеку, Где не крочи нико и тишина влада; Ил’ планином проћи покрај дивљих стада, Где путева нема, ни људскога трага; Сам гледати пену изнад водопада, То самоћа није; то Природа драга Открива пред нама све чари и блага.
Ал’ у вреви, гомили, усред људске граје, Када човек осећа, слуша, гледа, зна, И тако ко сможден житељ света траје, Без иког да благослов прими му, ил’ да; Свако тужне презире кад у срећи сја! Кад нас не би било, тако чини се, Наши знанци, ласкавци и пузала сва, Не би се веселили мање него пре; Ничег нема страшнијег од самоће те!
Након што је јасно одредио своју домовину и однос према природи и човечанству, Бајрон прелази на спону која га чврсто веже за Јасона и Одисеја: однос према домовини. Јасон је кренуо по златно руно да би скинуо проклетство са родног Јолка; Одисеј трпи двадесет година због похода у име славе Хеладе. Исте емоције подстаћи ће Бајрона да жртвује свој живот, тражећи смрт са “мачем у руци” у име слободе Грчке:
Лепа Грчка! Успомено на ишчезли свет! И у паду велика! Бесмртна за мене! Ко ће да ти скине ропски ланац клет, Да ти децу окупи, да у борбу крене? Друкчи беше ратник крај те кобне стене, Безнадежан, решен да ту храбро мре, У суморном гробу термопилске пене - О! Ко ће да обнови витештво од пре, С Еуроте да дозове славне сене све?... ...Кад се прене дух спартанских хероја, И Теба на ноге буде хтела стати, Кад деца Атине нађу срца своја, И када мушкарце роди грчка мати, Тек тада слобода може да се врати. Бајронов однос према Грчкој далеко надмашује обично слободољубље. Он истински воли Грчку. У свету у којем је све пролазно, како каже сам Бајрон: “Само вредност упамћена остаће до краја”. Тужно је што ће се и као борац за вредност, Бајрон осећати прилично усамљено у свету у којем сви гледају како да “похарају богињин храм” док грцају у претворном моралу. Борба за ослобођење Грчке постаће и борба младог витеза. Његова судбина у том подухвату неодољиво личи на судбину Аргонаута Идмона:
Божански усуд и нужда одлуче да се, носећи руно, вратите амо, премда безбројне запреке на одласку тамо и повратку натраг чекају вас. Мени бо божанства од неког, судбине клете суђено јесте у Азији земљи умријети негдје далеко. Мада по кобним знамењим’ свој усуд одавно спознах, домају ипак оставих своју на лађу дошао да бих и славу, потхвату јер се придружих, дому донио свом. Постоји уверење да је Лорд Бајрон у приватном животу био мизантроп и осамљеник као Чајлд Харолд, међутим, истина је да је Бајрон имао врло интензиван друштвени живот, иако у предговору завршног певања, Бајрон отклања већ непостојећу границу између себе и Харолда. Са брисањем ове границе, Бајрону је дозвољено да у Ходочашће уведе пријатељство и част - кључне особине које ће га учинити митским јунаком. У предговору четвртог певања, које посвећује свом пријатељу, господину Џону Хобхаусу, Бајрон пише: “Тако поступајући, окрећем се од фикције ка стварности и посвећујем Вам, у свом завршном, или бар закљученом облику, песнички рад који је најдужи, најдубље промишљен и најсвеобухватнији од свих мојих композиција, желим себи да причиним част поменом на многе године блиског познанства са човеком ученим, даровитим, постојаним и часним. Умови као што су наши нису склони да ласкају или прихватају хвалу; ипак искрене похвале одувек су биле допуштене гласу пријатељства; и то не чиним због Вас, нити чак због других, већ да бих дао одушка срцу које ни на једном другом месту, нити у скорије време, није било толико свикло да се сусреће са добром вољом колико да стоички подноси ударце”. Пријатељство које подразумева част и постојаност је тачка у којој се ликови Бајрона, Одисеја и Јасона нужно додирују. Пријатељство које Бајрон осећа према Хобхаусу се развило на дугогодишњим путовањима. Мотив пријатељства које подлеже искушењима путовања неодвојив је од Одисеја и Аргонаута. Снага пријатељства се код Хомера исцрпљује из херојских подвига јунака и из учесталог понављања формуле:
Отуд отпловисмо даље, и радо смо смрти измакли, али жалосни бесмо што милу изгубисмо дружбу. Аполоније са Родоса концепт пријатељства базира на сталном међусобном саветовању другова, на њиховом заједничком пореклу (Минијци) и то заокружује сликом аргонаута који на плећима носе Арго, који симболише њихову мајку. Бајроново пријатељство сву своју снагу црпи из посвете Хобхаусу, које чак и није део песничког текста. Својом сингуларношћу, овај излив добија на тежини. Пријатељство као као ствар заслуге је заједничка “вредност која претрајава”. Част као врлина, супротна лицемерству, такође везује ова три јунака. Иако сматран за иморалну особу у своје време, Бајрону нигде не недостаје осећај за истинску вредност и узвишено у свету. Можда је суд Бајронових савременика био мало прегруб када су у песнику препознали Милтоновог Сотону. Данас, када су границе морала далеко померене, Бајроново либертенство нам делује као дечја игра. Због тога, данас у најмању руку можемо да бранимо овог песника истом формулом коком је он бранио великог песника Метаморфоза: “нити су трубадурске песме биле ишта пристојније од Овидијевих, а свкако су биле мање префињене”. Место које заузимају Одисеја и Аргонаутика у светској књижевности је опште познато. Одисеј је постао свеопшти симбол лутања; епитет Аргонаут се и данас додаје људима спремним да плове на крај света зарад свог циља. Едвард Бостетер за Бајрона каже: “Да је он нешто друго довољно је јасно из чињенице што је реч бајроновски постала део језика, а сам Бајрон нека врста митског јунака као што су Едип или Прометеј”. Уколико на путовање Аргонаута гледамо као на кушање Јасона и проверу његових способости да влада, односно да буде вођа, можемо да повучемо јасну паралелу са Бајроновим путовањем, које доиста делује као извесно кушање вредности Бајрона као песника. Бајрон се појављује пред великим песницима, као хероји пред боговима, и исто као Херакле, својом заслугом тражи место међу њима, у парадоксалном споју скромности и наметљивости:
...ако у тле Које није моје, мртвог спусте мене,, Ко дух ћу се вратити - ако дух то сме, Ако могу себи дом да бирају сене. Нек’ ми се стихови памте и цене језиком родне земље записани; А желим ли превише, и слава ми свене Брза, кртковечна, ко и срећни дани, И Заборав тупи ако мом имену брани
Улаз у храм вечни, где покојне слави Народ њихов цео - ни то страшно није - Нек’ се ловор свије на светлијој глави! А спартански епитаф нека гроб мој скрије: “Имала је Спарта људе и вредније!”
Суд времена дозвољава да тврдимо да је Бајрон, преко Харолдове Одисеје, дошао до свог златног руна - трајне песничке славе. На нама је да два века касније кажемо да ли верујемо можда “последњем аргонауту енглеске књижевности” када каже:
Тло је свето, духови походе га свуда; И обличја проста овде не постоје, Широм земље ове простиру се чуда, И истина све је о чем музе поје,...  |
