http://www.knjizevnicasopis.com/
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

________________________________________________________________________________________________________________________8_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Савремена руска поезија | Маријана Соломко




РАЗГОВОР СА СЕСТРОМ

Oстала је празнина кревета,
Без твоје главе, злата у коси,
Са простирке кô да си отета;
Вај, набор сваки пустош доноси.

Причале смо о злу сила таме;
Све делиле као душа једна;
У тежини речи нас две саме –
Тонуле у мисао до самог дна.

Причале смо о умору који
Човека разједа изнутра тек, 
О души што у љуштури стоји
И бесмислу кроз цео људски век.

О стаблу погнутом, свитом одвећ 
Јабуке беле – јабучару белом,
Где људско тело сто година већ,
Притиснуто је сопственом бедом.

И да златне косе октобарске
Врло брзо – пола њих оседе.
Од тамне и светле усуда маске,
На зиду живота сенке бледе.

А све то беше почетак краха,
Подземна биљка – у раку пад...
Јави се, већ је много страха
Што твога лица не видим склад.

Разговор наш почео је тек, 
А разбијен је кô јата птица клин –
Изнад планина што нуде нам лек,
Разговор дубок – опор кô пелин.

Отишла си од нових епова...
Оста кревет без златне ти косе,
Моја ћутња –  будућих векова,
Беле сове самоћи пркосе.
▼▲

ПРВА НОЋ

Фрула – лет муве – сад балалајка,
Чему неука свирка, заморна, плитка?
А паук рече: „Твој лет за ме је бајка,
Пре сна у мрежи – музика питка.“

И сву ноћ је фрула из крила се чула
О црној судбини нелагодног дна,
О паучини да није чврста кô кула –
Већ пуна рупа мрежа обична.

О црвеној капљи из презреле вишње,
И младости што тек ноћас листа.
Паук муву води пред свевишње –
Љубећи јој звонка уста чиста.

▼▲


ПРВИ ПУТ

Данас ти сећања к мени хрле:
Медоносној липи сред тишине,
Тмурна као перо корморана
Кад се светлом огледа у Неви.
Сећаш се – из девичанске шуме
Као рибизле падале су сузе,
И ждралови вечност огласише –
Ја сам јуче све заборавила.
▼▲

НЕВЕРСТВО

Доживео си њено неверство,
Ниси ништа знао,
А оно – шушти као сено,
И уље у пламену
Сакривене наклоности њене,
Као тетоважа
Сумњом обележена је велика страст –
Крхке преваре

И не могу небројене горке сузе
Стиху побећи,
Кад тихи камен у кућу падне 
И нас раздели,
Тајну изврне наопачке кô врећу –
Сруши њен зид,
Јер доживео си – а ниси знао –
Њено неверство

    

Маријана Соломко је рођена 1984. године у Санкт Петербургу. Завршила је музичку школу, а 2009. године факултет украјинске Националне музичке академије  „П. И. Чајковски“, одсек за клавир. Од детињства је свирала на многим концертима, а само у Шведској је, од 2001. до 2010. године, имала их више од седамдесет. Аутор је научних радова и чланака из области музике. Прву песму написала је у шестој години. Победник је на много међународних такмичења поезије, добитница је Велике нараде Трећег међународног такмичења поезије под називом „Велики Кнез Константин Романов“ у Санкт Петербургу за 2013. годину. Те исте године учествује на ХХХ конференцији младих писца Северо-Запада.

Њене песме су објављене у алманасима поезије: 
Петербуршке строфе", Млади Санкт Петербурга (Санкт Петербург), Кућа кестенова (Кијев), Шареница (Доњецк); антологије: Поезија – женско лице (Берлин), Поетски форум, Благословена земља очаја (Санкт Петербург), као и у многим књижевним часописима.
Аутор је збирки песама Гуске лете на север (2013), Шта год се деси (2014).

Члан је Савеза писаца Русије.