Иво Андрић, рођен је 9. октобра 1892. године у Долцу поред Травника у
тадашњој Аустроугарској. Матичне књиге кажу да му је отац био Антун Андрић,
школски послужитељ, а мати Катарина Андрић (рођена Пејић) и да је крштен по
римокатоличком обреду (Андрић се, ипак, највећи део свог живота изјашњавао као
Србин). Детињство је провео у Вишеграду где је завршио основну школу. Андрић
1903. године уписује сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку
средњу школу, а словенску књижевност и историју студира на филозофским
факултетима у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу. Докторску дисертацију „Развој
духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“ (Die Entwicklung des
geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft)
Андрић је одбранио на Универзитету у Грацу 1924. године.
Иво Андрић је био српски књижевник и дипломата. Добитник је Нобелове
награде за књижевност као држављанин СФР Југославије, 1961. године, за роман На
Дрини ћуприја (1945), као и за целокупни дотадашњи рад на „историји једног
народа“. После распада Југославије, Андрић се у Србији води искључиво као
српски књижевник. Био је члан Српске академије наука и уметности.
Умро је 13. марта 1975. године у Београду.
Из Знакова поред пута
Откако су се 1976. године први пут појавили,
као XIV књига у Сабраним дјелима Иве Андрића, Знакови поред пута нису престали да побуђују неизмерно
интересовање читалаца. Ако знамо да је у питању духовни дневник овог изузетног
човека, који је знао и умео да објасни време у коме живимо, то је сасвим
разумљиво.
У двадесет седмом броју Суштине поетике, а
поводом 41. годишњице смрти Иве Андрића (13. марта) одабрали смо неколико
његових „знакова поред пута“.
▼▲
- Да је ћутање снага а говорење слабост,
види се и по томе што старци и деца воле да причају.
- Стално посматрам колика је неосетљивост
осетљивих људи према осетљивости њихових ближњих.
- У тешким и немирним временима могу још
некако да се одрже брзи, лаки, насртљиви људи, али онај ко је оптерећен
осетљивом савешћу, гађењем од сувише блиског и честог додира са људима, ко
не уме да говори и не воли да пише, ко се стиди и ко оклева да каже добро
о себи и рђаво о другима, ко није брз на порицању ни вешт и дрзак у
тврђењу, кога машта води и заводи на доконе путеве, ко не може да не
размишља о стварима и људима - тај је осуђен унапред и изгубљен сигурно.
- Као што у рђавом селу није добро важити
као богат, јер се пре или после нађе неко ко таквог човека опљачка или
убије - тако у извесним срединама није добро уживати глас много паметна
или даровита човека, јер ће се увек наћи људи који ће све учинити да тога
човека оборе или бар да му живот што је више могуће загорчају, тако да му
његова памет и његов дар на нос ударе.
- Наше огорчење и наша повика на предрасуде
и рђава наслеђа имају своју пуну вредност само онда ако у исто време
чинимо све што можемо да те погрешне идеје и дотрајале установе оборимо и
заменимо их новим и бољим.
- Људи који су рођени у богатој кући или су бар једном у животу били богати, не могу то никад потпуно избрисати из свог понашања. То избија из њихових речи, погледа и покрета: како одговарају на телефону, како дозивају келнера, и, нарочито, како разговарају са женама. И то правило, бар у нас, нема много изузетака, а уколико их има, они нису у томе што би се неки богаташ понашао скромно, него у томе што има људи који никад нису били ни близу богатства, а понашају се осионо и заповедачки према људима око себе.
- Ето шта је човек! Кад устане ујутру, он не зна, и не слути, шта ће му се тога дана десити, нити кад легне, какав ће сан уснути. Ни толико!
| - Често код
људи који много и тешко раде налазимо нарочиту врсту оштрине и набуситости
према свима око себе. То је као нека врста доплатка и моралног задовољења
које они узимају као данак, од сваког човека помало, за велики утрошак
снаге и изузетни напор који су учинили.
- Његова
несрећа је била да се, у времену као што је наше, није могао никад потпуно
ослободити неискорењиве а наивне и опасне илузије да се у животу може наћи
стална тачка, нешто што траје и остаје, на што се човек може једном заувек
ослонити и иза чега се у свом од постанка до нестанка угроженом постојању
може заклонити.
- Рано легање и
рано устајање имали су за мене увек нечег болног, ближег животињском него
људском животу.
- Чувајте се
угрожених људи и људи који мисле да су угрожени. Они осећају потребу да се
штите и бране, и због тога често, неочекивано и подмукло нападају.
- Кад год сам и
где год сам наишао на људе који су показивали сувише развијену бригу за
национални понос и општи интерес или претерану осетљивост за личну част и
достојанство, увек сам, готово по правилу, наилазио и на ограничен ум,
неразвијене способности, тврдо срце и грубу, кратковиду себичност.
- Живи у мени
неки ђаво, ситан, сујетан, малоуман и вулгаран ђаво, који памти све
прочитане или уз пут чувене шале и анегдоте, и који нема мира док те бедне
ствари неком не исприча да би, као награду, добио јевтин осмејак. А кад се
деси да неку од тих прича заборави, ђаво се у мени толико врти и копрца да
ми не да да спавам или ме спречава да мирно мислим.
- Нигде боље и
брже не можете упознати човека, његову праву нарав, карактер и ћуд, његову
"душу", него када га посматрате док седи за воланом аутомобила и
вози. Седећи поред њега један сат, ви ћете без речи и разговора сазнати о
њему више него за месец дана сталног дружења.
- Живимо! Да
господине, али како? Као да смо на великој санти леда која, сивим океаном
под безименим небом, плови све брже у непознатом правцу, и са сваким даном
бива све ужа и тања.
- Чувај се
нејасног и варљивог предвечерњег сата, чаше и цигарете, и човека који
стоји поред тебе, смешка ти се у лице и говори мало, отежући речи, а
пажљиво слуша оно што ти кажеш.
- Он није човек
без савести, али шта му вреди кад је та његова савест као покварен сат
који час брза, час задоцњава, час опет стане, и то некако увек онда кад је
најважније и најпотребније знати које је доба дана. Главно је да он, поред
таквог часовника, никад не зна тачно колико је сати.
- Дуготрајно
робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватања једног
народа да здрав разум и прав суд у њему отанчају и ослабе, да се потпуно
извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро
од зла у свету око себе него ни своју сопствену корист од очигледне штете.
- Свуда у
свету, а нарочито ваљда у овим балканским земљама, можете на два начина да
се одбраните и одржите у струји живота и да људе присилите да вас поштују
и - поштеде. Први је: да стечете толико новца и сигурних добара да вам
нико не сме и не може ништа. Други је: да покажете такву равнодушност
према новцу, власти и сваком друштвеном сјају и успеху, да вам и опет - не
може нико ништа.
- Чудан је то човек био. У животу је стрепео од свега, од звонцета на вратима, од писма и од телефона, од људске речи и погледа, од своје рођене помисли. У њему је, као "неугасиво кандило", тињао пламичак његовог страха и с времена на време распламсавао се у силан пожар. Он сам се старао да тај огањ не остане без хране и не угасне. Проналазио је све нове разлоге својим страховањима. Живео је уплашен. Само се смрти није бојао. И то нимало. И тако је и умро.
- Толико места и времена треба да се човек зачне, роди и одрасте, а само један тренутак и неколико педаља земље довољни су да тај исти човек мине као да никад није ни постојао.
|
