http://www.knjizevnicasopis.com/
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

________________________________________________________________________________________________________________________19_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Ђурин кутак

ЂУРИН ПРВИ РОМАН - Генијални пас Сити



29.
ПОЛУДЈЕЛЕ ФУРИЈЕ ЈУРНУШЕ НА НАС


Газда се враћао из трговине, ишао је лијевом страном цесте, наишао покрај куће сусједа Ећимовића. Капија је била отворена. Изненада из дворишта је изјурио снажни њемачки овчар Катул, спреман да га растрга. Пас је крупан, јак, изгледа застрашујуће, у њему се накупила мржња према Старом газди и мени. Изазови који су га сатирали, кад год смо пролазили у шетњи покрај њихове куће, сад су букнули у њему, прокључао је вулкан гњева. Сад си мој, помислио је будаласти пас, спреман да наскочи на Газду.

– Стоп! – страшним гласом је командовао Газда тако пријетећим тоном да је и капија задрхтала, тоном у којем није било колебања, одлучност у тој ријечи била је недвосмислена, у псу је задрхтало срце, сваки мишић му се скаменио, Катул је стао као машина којој је цркао мотор, страх га је следио, видио је да је Газда немилосрдан, спреман да га голим рукама задави.

– Иди! – испружио је Газда руку, показао према дворишту, куда је упутио згромљеног пса. Газдино лице јасно је показивало ко је овдје господар ситуације, с њега је Катул читао све, видио је страшну снагу која га може смрвити као гњиду, борца који не зна за страх, свјесног своје моћи, видио је опасност с каквом се никада није суочио, заповијед којој се нико не усуђује супротставити. Катул је подвио реп, окренуо се, упутио према дворишту, послушан као беба.

Изгледи који су наговијестили нове промјене у породици били су све очитији. Млада газдарица је почела бујати, постајала је све заобљенија, нова беба је на видику. Ја сам се томе необично радовала, топила сам се од радости, хватала сам прилику да се што више дружим с њом. Кад би она сјела, ја бих легла до њених ногу и наслонила главу уз њих, настојала бити што ближе том малом бићу које се мицало у њеном трбуху. Често бих принијела њушку трбуху, неколико пута удахнула мирис немирног малишана чијe се рођење очекивало. Ослушкивала сам његове покрете, откуцаје његовог срца, упознавала га прије него што се роди. И ја сам се претварала у мајку, разњежену, пажљиву, као да је то моје дијете.

Моја су се осјетила веома изоштрила, на дворишту се зауставио аутомобил, дошао је човјек који је Младом газди дуговао новац. Лежала сам у гостинској соби када сам зачула звук кола, рад мотора није ме могао обманути, видјела сам добро тог човјека, осјетила његову мржњу према мојој породици. Почела сам режати да упозорим газде да је стигао човјек који нас не подноси. Газде су се чудиле зашто режим. Како да им објасним? Ни они не знају довољно што значи пас чувар!

Млада газдарица се спремала у трговину. Потпуно се већ заокружила, остало је још десет дана до порођаја. Видим и осјећам све оно што види добар пас чувар: 200 метара даље, према трговини, дворишна капија комшије Ећимовића широм је отворена, он је трактором отишао по дрва, био је лијен сићи с возила и затворити капију. Оба његова пса су одвезана, слободно лутају пространим двориштем, златни ретривер, Златко, и њемачки овчар, Катул, оба крупна, снажна и опасна. Посебно је агресиван Катул, високо наскакује на ограду, раздражен бијесно лаје, веома борбено расположен. Већ сам их добро упознала, сигурни су у своју снагу. Кад сам раније пролазила покрај њиховог дворишта раздражено су лајали на мене, што сам стрпљиво подносила, мирна, али накостријешена, показивала им снажне очњаке. За паметне то је довољно, била сам спремна ако Катул прескочи ограду.

Не смијем пустити Младу газдарицу да иде сама у трговину, знам да ће ићи нашом страном цесте, крај отвореног Ећимовићевог дворишта, пси ће јурнути на њу. Раније сам редовито одлазила са Старим газдом у трговину, сједила сам испред излога, чекала да он купи оно што жели, није ме пуштао унутра. Кад сам схватила да он неће промијенити своју одлуку, дојадило ми је да га чекам на улици, одустала сам да га пратим, али сада је то друга ствар. Стала сам покрај врата, нисам допуштала да Млада газдарица иде без моје пратње.

Газде су гледали час у мене, час једни друге, ништа им није било јасно. Зашто одједном не дозвољавам да Млада газдарица иде без мене?

– Па, добро, идемо када си навалила, видјећемо о чему се ради – рекла је Млада газдарица. Провукла сам се испод њеног позамашног трбуха, истрчала, сјурила се до излазних врата. Трчкарала сам испред ње, сагнуте главе, мирисала залутале трагове, тражила нове на овом терену. Пси ријетко долазе овамо, завезани су у двориштима, сви су на ланцима осим Ећимовићевих.

Наишли смо покрај куће господина Ећимовића. Пензионер, дебељко, одвезао се некуд на трактору, капија је широм отворена. Пси нас спазише, полудјеле фурије јурнуше на нас, већ дуго су чекали овако згодну прилику. Била сам десет метара испред Младе газдарице. Жућко се устремио на мене, луди Катул, запјењен од бијеса, јурнуо је на Младу газдарицу. Ништа се није одвијало по њиховом плану. Окренула сам се нагло, Жућко је одлетио у празно, Катул није стигао дохватити Младу газдарицу, нашла сам се очи у очи с њим. Изненађење је било потпуно, прије него се успио снаћи, добио је јак угриз у плећку, снажно сам га одбацила предњим ногама, он је затетурао и шокиран пао, ја сам се вратила на Златка. Зачуо се оштар, болан скик Катулов, Златко ми је био већ на дохват зуба, снажно сам га угризла с горњу страну врата, шокиран почео је бјежати у двориште куда је јурнуо и Катул.

Оставила сам Златана и муњевито се вратила Катулу. Прије него што је умакао у двориште још сам једном крвнички загризла његову задњу ногу близу репа. Е, чекај Златане, не можеш ни ти отићи само с једним биљегом, не би било право! Као помахнитала неман налетјела сам поново на Златка дохватила га за лијеву задњу ногу, тамо гдје је она најдебља.

Скичање Ећимовићевих паса, бјегунаца у своје двориште, мијешало се једно с другим, село је одјекивало од њега, кола су га односила цестом за Загреб. Млада газдарица је стајала, уживала гледајући борбу, понос је испунио њене груди, срце јој је живахно куцало од узбуђења, трбух јој је поскакивао од смијеха. Пришла сам јој, она ме захвално помиловала.

– Е, Сити, свака ти част, спасила си ме, заслужила си награду, прави си пас чувар, не хвали тебе бадава Стари газда, сада ћу те и ја хвалити.

То је била моја посљедња борба у којој сам однијела побједу над два пса крупнија од мене, село ће је дуго препричавати, моје газде ће се поносити мноме, Ећимовићеви пси ће у души заувијек носити болни ожиљак срамног пораза пред својим двориштем, неће им више никад пасти на ум да ме нападну.


▼▲


30.
КАО НАГЛО ПРОЦВЈЕТАО ЦВИЈЕТ КАКТУСА

 

Оног часа, када је Стари газда доживио срчани удар, доживјела сам га и ја. Ја и он, по много чему били смо исто биће. Никоме нисам знала испричати што ми се догодило, престала су моја уживања, јурњава за лоптицом, нисам више никада потрчала, у шетњу сам као и Газда, ишла лаганим ходом болесног псета, нисам више била спремна за битку ни са псима слабијим од мене. Пси брзо старе, њихов живот кратко траје, гаси се као нагло процвјетали цвијет кактуса, као искра скочила у мрак.

Још смо одлазили на ријеку, али није више било оних наших игара, младост је прохујала! Стари газда је дуго посматрао усамљеног лабуда како љети плива за јатом гусака, зими за лабудовима, увијек сам, без брачног друга, без лабудице коју је неко убио у Сиску код Старог моста. Туга и самоћа лабуда траје до краја живота, кад изгуби брачног друга лабуд никада не покушава наћи новог, њихова је вјерност доживотна. Газда се спријатељио с тужним лабудом, који није хтио мене прихватити за пријатеља, настоји да ме отјера од Газде да би му он могао прићи. Ја му то, наравно, не допуштам, не дам свог Газду никоме!

Држали смо се свог имања, нисмо више одлазили ни у прекрасну грабову шуму, лијево, према Греди. Моја захвалност према Старом газди била је бесконачна, он је све чинио да ми угоди, на тераси је према шуми озидао за једну опеку нижи зид да бих ја могла видјети преко њега, несметано лајати. Направио је дрвене положене покретне степенице које је поставио до улице, на које сам се ја пењала, и лајала на ноћне скитнице које би покушале ући у наше двориште. Била сам прави члан породице!

Осјећала сам да ме снага издаје, да се мој живот приводи крају. Живјела сам га лијепо и богато, као ниједан пас на свијету, била сам срећан пас. То захваљујем  газдама, знали су ме усрећити. Онда када сам била одбачена, прихватили су ме, хранили, његовали, бринули се о мени, вољели ме као члана породице.

Никога није било у кући, остали смо само ја и Стари газда. Он је у својој соби, на рачунару, писао причу Савршен пас чувар, заклео се да ће у њој, а можда и у роману, овјековјечити своју Сити. Завукла сам се испод његовог писаћег стола одмах чим сам доживјела нови срчани удар. Још сам имала толико снаге, легла сам ногама окренута према Газди, њушком сам додиривала његове ноге, до краја живота, који је већ био ту, жељела сам да удишем опојан мирис његовог зноја, да осјећам присуство тога драгог ми човјека с којим је мој живот у цијелости највише био повезан, који је за мене измишљао игре и играчке.

Лежала сам тако више од два сата, Газда није слутио што се са мном догађа, занесен писањем приче сав се предао послу. Одједном је Газди постало сумњиво што се тако дуго не мичем, што сам непомична, сагнуо се, додирнуо моје тијело, осјетио је да је оно много хладније него што је икада било. Још сам добро чула када је Стари дозвао Младог газду:

– Раде, дођи брзо, Сити је у коми!

С великим напором сам се придигнула, довукла у купатило, тражила сам воде. Прије него сам успјела ући, клонула сам на прагу, покакала се и попишала. Остала сам лежати, с предњим дијелом тијела у купатилу, са стражњим у ходнику.

Дотрчао је Млади газда, придигао ме на руке, понио ме као дијете у своја кола, појурио ветеринару, надао се да ме још могу спасити. Ветеринар ми је дао инјекцију да ме опорави, ја сам се још једном трзнула и то је био крај. Угинуо је најбољи пас на свијету, како ме је звао Стари газда. Ако то можда и нисам била, много сам се трудила да будем, знам да ћу за Старог газду то заувијек остати.

Убацили су мртво тијело драгог пса у црну најлонску врећу, испод храста на дну имања Млади газда је ископао дубоку раку, спустили су мртваца у њу с главом окренутом према кући. Једно вријеме су ћутке стајали покрај гроба и сви плакали: Стара и Млада газдарица, Млади газда и Тони, најмлађи Данијел имао је тек годину дана и није ништа разумио што се то догађа.

Старог газду нису пустили да присуствује сахрани пса од којег је пажљивим васпитањем створио готово човјека, бојали су се да његово срце не би издржало док гледа како на мртво тијело њихове Сити Млади газда набацује земљу.

Док ово пише, Старом газди се сузе слијевају низ лице, сјећа се свих оних неподобштина које му је Сити приређивала, настојала да се с њим игра и надмудрује, да буде паметнија од њега, такмичила с њим.

На гробу Сити, најбољег пса, увијек је засађено цвијеће, Стара газдарица се брине о томе, Стари газда размишља да јој подигне споменик. До тада, изнад гроба вијоре се гране све јачег младог храста, у њима вјетрић пјева вјечну успаванку о прекрасном, незаборавном псу, птице слијећу у крошњу дрвета, одцвркућу пјесму о дивном животу пса којег су многи вољели и поштовали.

Навратите ли када у Жажину, Загребачка 25, близу Сиска, моћи ћете и ви видјети гроб најбољег пса на свијету.

 

Жажина, 8. августа. 2009.



Дуго, дуго, све до старости, до своје седамдесет пете године, Ђуро Маричић је писао песме за децу и одрасле, путописе, есеје, афоризме. А онда као да се помало заситио тих кратких форми, одлучио је да покуша написати свој први роман. И за мање од годину дана родио се Генијални пас Сити. Критичари и читаоци кажу, сјајан роман. Од броја 14 часопис Суштинa поетике га је објављиваo у наставцима и, ево, стигосмо скоро до краја романа. У овом броју објавили смо два последња поглавља.