http://www.knjizevnicasopis.com/
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

________________________________________________________________________________________________________________________12_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Легенда која живи | Владислав Петковић Дис



    

Владислав Петковић Дис био је српски песник и родољуб. Радио је као учитељ и царински службеник. Рођен је 10. марта 1880. године у Заблаћу код Чачка. Био је слаб ученик, матуру није успео да положи ни из два пута. Био је веома талентован песник. По препоруци пријатеља, постаје привремени учитељ у селу Прлити покрај Зајечара. Ту је провео две године, а потом одлучује да оде  и потражи посао у Београду где објављује песме под псеудонимом Дис.

Дуго није могао да нађе службу у Београду, и тек уз Нушићеву помоћ, налази место на царинарници у Савамали, где је радио као кантарџија. Ноћи је проводио углавном по кафанама, боемским окупљалиштима, дружећи се са песницима Симом Пандуровићем, Матошем и другима. 1911. године Дис издаје о свом трошку збирку поезије Утопљене душе, која је била негативно оцењена од стране тадашњег угледног критичара Јована Скерлића. Живео је веома скромно, два пута је отпуштан из службе, радио је коректуре и слабо плаћене послове по часописима. У време балканских ратова, пријавио се као добровољац, али га због слабог здравља нису примили. Ипак, био је извештач са фронта.

Две године након објављивања Утопљених Душа, Српска краљевска академија доделила је Дису годишњу награду за сиромашне писце, а те исте године, по повратку из рата, поново о свом трошку, Дис објављује и своју другу збирку песама Ми чекамо цара. Ово издање је поновљено 1914. године, а песме су углавном надахнуте патриотизмом.

Први светски рат Дис је провео на месту ратног дописника; преживео је повлачење преко Албаније, долазак на Крф, одакле одлази у Француску марта 1916. године. У Француској је написао Недовршене песме, које ће 1916. објавити "Српске новине" на Крфу. Оболео је од туберкулозе, а сав зарађени новац је слао породици, која га није добијала. Када је то сазнао, одлучио је да оде на Крф, не би ли некако помогао својима. Путовао је паробродом Италија, који је потонуо 18. маја 1917. године, торпедован од стране немачке подморнице.

За свога живота Владислав Петковић Дис објавио је само две књиге. Ипак Дис заузима истакнуто место у српској поезији ХХ века, а неколико његових песама као што су Тамница, Нирвана и Можда спава улазе у свевремену антологију српског песништва.


ТРЕЋА ПЕСМА


Нема више дана, ни ноћи, ни ствари,
Где не видим тебе, твој усамљен лик
И поглед што мирно ни за чим не мари.

Свако јутро, вече, тишина и крик
Доносе ми тајну коју носиш сама;
И Док небо, земља, сâм тичији клик

Причају о нади што ти крије тама,
Јављају се мисли, где си увек ти;
Мисли, и још борба с небом и жељама.

Отићи ће борба. И доћи ће сни
И љубав и радост под твоја окриља,
Мој завичај неге, где ми одмор спи.

Још нам душе могу да дрхте од миља,
Лепоте, што пружа даљина и сан:
Да се заборави и живот без циља,

И кућа под небом овај стари стан,
И бол који живи, немо срећу скрива,
Као сутон сунце, као звезду дан.

Још имамо снаге да се лепо снива,
Покрета за шапат и пољупца глас,
И страсти, у којој загрљај почива.

Још нам срца крију измирење, спас
И љубав што прашта и јаде односи
К'о пролеће зиму, као мир талас.

И док руке срећне станују у коси,
И док глава сања уз лице и груд,
Ми нећемо чути ветар што све носи.

Тако ћемо проћи овај живот худ.
И погледом каткад, као цвет у роси,
Гледаћемо сутон што осваја свуд.
▼▲

ЈЕСЕН

Ноћ без неба, ноћ јесења; а кроз таму
Иде, мили сумаглица, влага хладна,
Земља мокра и црни се кô страст гладна.
Где-где само суве сенке голих грана
К'о костури од живота, мртвих дана.

Свуда земља; видик пао. Влажна тама
По звуцима, преко мира, лежи, спава.
И тишина у долини заборава
Мирно труне. Нигде ничег што се буди.
Сумаглица. Ноћ без неба. Покров студи.


▼▲


ПРВИ СУСРЕТ

Једно послеподне — не сећам се које —
Ишли сте лагано и погнуте главе,
А око Вас ваздух, светлост и мир стоје,
А над Вама небо боје јасно плаве.

Сенку и с њом мене водили сте собом...
Силна дрскост беше овладала мноме;
Ја сам само знао бити њеним робом —
Да Вас пратим, гледам на домаку своме.

На уличном углу застали сте мало
И мени се нагло окренули лако...
Пред оком што на ме кроз поглед је пало

Кô укопан стадох сав поражен тако.
Ни видео нисам тада Ваше лице —
Само Вам се збуњен јавих нехотице...

1903.

▼▲


ПИЈАНСТВО

Не марим да пијем, ал' сам пијан често
У граји, без друга, сам, крај пуне чаше,
Заборавим земљу, заборавим место
На коме се јади и пороци збраше.

Не марим да пијем. Ал' кад приђе тако
Свет мојих радости, уморан, и моли
За мир, за спасење, за смрт или пак'о
Ја се свему смејем па ме све и боли.

И притисне очај, сам, без моје воље,
Цео један живот, и њиме се креће;
Узвик га пролама: ''Неће бити боље,
Никад, никад боље, никад бити неће''.

И ја жалим себе. Мени није дано
Да ја имам земљу без убогих људи,
Очи плаве, топле као лето рано,
Живот у светлости без мрака и студи.

И желећи да се заклоним од срама
Пијем, и зажелим да сам пијан довек;
Тад не видим порок, друштво где је чама,
Тад не видим ни стид што сам и ја човек.
▼▲

МОЖДА СПАВА

Заборавио сам јутрос песму једну ја,
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.

У сну своме нисам знао за буђења моћ,
И да земљи треба сунца, јутра и зоре;
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.

Ја сад једва могу знати да имадох сан.
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице, не знам какво, можда дечије,
Стару песму, старе звезде, неки стари дан,
Ја сад једва могу знати да имадох сан.

Не сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил' те очи да су моја душа ван мене,
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних;
Не сећам се ничег више, ни очију тих.

Али слутим, а слутити још једино знам.
Ја сад слутим за те очи да су баш оне
Што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу да ме виде шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.

Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
У сну видим, али не знам што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад:

Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже да ме осећа,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
Не знам место на ком живи или почива;
Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.

Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.