Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                               _8_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Легенда која живи | Десанка Максимовић



    

Десанка Максимовић је рођена 16. маја 1898. године у селу Рабровици као најстарије од осморо деце Драгиње и Михаила Максимовића, учитеља. Десанкине успомене на детињство, много присутне у њеној поезији, односе се на Бранковину у коју је отац премештен након њеног рођења, и где је завршила прва три разреда основне школе. Касније њен отац добија промену службе и 1908. године са породицом прелази у Ваљево где ће Десанка завршити основну школу и гимназију. Књижевност јој је предавао Сима Пандуровић, који је приметио њен таленат и подржао је у писању, али су гимназијски дани убрзо прекинути Првим светским ратом. После положене матуре Десанка је на Филозофском факултету у Београду уписала студије упоредне књижевности, историје и историје уметности. Прве стихове објавила је у часопису Мисао 1920. године, а најбоље је примљена песма Стрепња. При крају студија радила је у обреновачкој приватној гимназији, а након дипломирања 1923. године била је постављена за суплента Треће женске београдске гимназије. Следеће године објављена је њена прва збирка једноставног назива Песме. Како је током студија испољила интересовање за књижевност других земаља, у првом реду Француске, као стипендиста француске владе боравила је у Паризу. После доласка у Београд 1926. године радила је у женској гимназији све до почетка Другог светског рата. У међувремену, појавиле су се збирке песама и приповедака: Врт детињства, Зелени витез, Лудило срца, Срце лутке спаваљке, Како они живе, Нове песме, Распеване приче...

Страдање српског народа опевала је у чувеним родољубивим песмама Србија се буди и Спомен на устанак и најснажнијој својој песми те врсте надахнутој крагујевачком октобарском трагедијом Крвавој бајци.

У послератном периоду издвајају се књиге: Песник и завичај, Мирис земље, Говори тихо, Тражим помиловање, Немам више времена, Писма из Норвешке, Летопис Перунових потомака, Озон завичаја, Слово љубави...

За стваралачки рад добијала је највиша државна признања и награде и постала редовни члан САНУ.

Десанка Максимовић је умрла 11. фебруара 1993. године у Београду, а сахрањена је у Бранковини.



ПРИЧА О ПЕСНИКУ

Судба моја јесте чудесна:
ја сам ловац срца свога рођеног. 
Своје среће и болове лакоме
у слова сам оковала удесна
и редом их показујем свакоме.
 Ја сам ловац срца свога рођеног, 
као лаки на раскршћу врг
жеђи свакој сама сам га поднела.
 О, на општи, на шарени трг
ја сам срце своје однела.

Ја сам ловац срца свога рођеног, 
кроз речи сам сејући га разне 
успавати хтела своје ноћи несане,
 испунити хтела своје зоре празне. 
Ја сам хтела да ми туга пресане 
говорећи гласно своју тугу.
Себе свима препричавајући 
у душу сам хтела навратити 
радости несталну дугу.

И знам, и на оној страни света, 
у дан тај или ноћ или зору прву
кад све остало буде ми свеједно, 
и тада биће све у мени жедно:
да звезди, да круницу цвета,
 да мрском маленом црву,
крај којих смрт ме буде пронела, 
отворим срце, колико га будем
са обала живота понела.
▼▲

ОПРАВДАЊЕ

Срце моје мисли вечито
неку тужну мисао.
И ма шта са мном било:
будем ли коме постала
жена верна,
или драгана чија,
или ма шта друго;
или будем увек смерна
сањалица остала.
Буде ли душа моја свето седиште
једне љубави;
или срце моје болно средиште
свих нежности,
ти мене увек воли:

Јер срце моје мисли вечито
неку тужну мисао
што мене једино боли.

И ма чега да се латим,
племенитог или злог:
могнем ли због других да патим,
или будем неку срећу срца свог
туђим болом купила;
будем ли каткад праштала,
или се будем увек светила,
знај да сам грехове све
већ давно искупила,
знај да сам већ давно
због свега испаштала,
и увек ми опрости:

Јер срце моје мисли вечито
неку тужну мисао
што мене једино жалости.

▼▲

ОЖИЉАК 

Има у души мојој ожиљак
који само у сну боли.
Дању се смејем и не осећам га, 
ноћу нејасно
тишти хладноћом 
успомене на неку смрт.

И не знам од ког бола је остао, 
и да ли је то било јутро
или сутон кад се урезао у моју душу.
И често се бојим: 
можда он није траг прошлости,
можда је
тамна слутња на нешто болно 
што душу очекује.
▼▲

СЕЋАЊЕ

Били су благословени сви часови
што смо их заједно провели,
сви заједнички залогаји;
кроз многе мутне дане и јесени
оно пролеће још сјаји.

Благословен био је сваки поглед
којим си ме икада обдарио
и сваки топли израз твога лица,
и рој свих оних пролазних ситница
милоште пуних.

Ниједној ливади није топлота сунца
била толико слатка
колико мени тада твоја љубав.
И дан и ноћ и недеља чинила ми се кратка
кад сам с тобом.

Била ми је ужа те увек топла душа
као земља тек узорана.
Чини ми се да сам у оно доба
била лепа и срећна сваког дана.
Било је све као у сну девојака.

Чини ми се да си се на мене увек осмехивао,
да ниједан дан с тобом није ружан
ни празан бивао;
да су неприметно текли часови и кад
се ради и кад се одмара.
Препун и сладак био ми је живот тад
као плод нара.

Било је све као у сну девојака.
Куд год смо заједно ишли,
земља нам је цветала и рудила.
И да се још једном родим,
опет бих оне дане зажудила.
▼▲

КИША

Ти кишу волиш, ево киша пада.
Не чини ли ти се, благе успаванке,
што би их с најдражих уста хтео чути,
гласови о којим увек са жудњом сневаш
по свој васиони да су разасути?

Не чини ли ти се да најслађи снови
у сузе теку претворени многе?
Не чини ли ти се, негде као плима
нечија нежност према теби расте,
и просипа се ту пред твоје ноге?
Не чини ли ти се, неко тихо зове:
дођи к мени, дођи, дођи.

Не чини ли ти се да говоре капи,
да одјекују сви простори сури:
пожури к мени, пожури, пожури.
Не чини ли ти се, безброј неких грла
нечијим меким гласом умиљатим 
да ти говори:
патим, патим, патим.

Не чини ли ти се, пљусак миловања
о ком се у најтишим часовима сања
да лије са свих грана и олука,
буја по градским плочницима голим,
и да глас неки топлога призвука 
шумори одасвуд:
волим, волим, волим.

Не чини ли се, у налету јачем
неко ко дуго је сузе уздржавô
да сад их лије и боље му бива?
Не чини ли ти се, одасвуд се слива, 
одасвуд рони:
Плачем, плачем, плачем.

Не чини ли ти се, мада сунца нема,
лепота нека како свиће свуда
о којој си сањао од постања?
Не чини ли ти се да говоре капи,
да чујеш из њих топла обећања:
догодиће се чуда, чуда, чуда.
▼▲

И ОВДЕ

И овде, на ничијој земљи,
Улазиш ми у сан као у дворе 
Које си напустио тек јуче. 
Улазиш кроз затворене капије 
И кроз поре,
Као да си од мога сна у дугом путу
Погубио кључе.

Улазиш у закључане просторе
Слуха и вида,
Провучеш се испод очних капака
Као месечева зрака, 
Као лопов прескочиш 
Сну преко зида.

У земљу ничију
Склизнеш по јаве и нејаве самом шаву, 
Пробудиш поноћ успавану,
Суза укапаш у кладенце, 
Негде дигнеш,
Негде спустиш болу брану,
И тек те јутро однесе на свом сплаву.
▼▲

ДОДИР
 
Ноћас ме у сну таче нека рука,
Не знам која,
Сасвим кратко,
Само вечност до три док изброја.

И од тог додира дође до споја
Мене и неког звезданог света -
Не знам са којом од безброја
Маглина, звезда и планета,
Са којом од дуга.

Само ниједнога небеског слоја,
Ниједног круга,
Не могох се сетити кад се пренух -
Сем оне руке
Заборавих све у трену.