Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

<<назад                                                                                                                                                             _10_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Прича из заумља
Тополин лист | Јелена Цветковић

Вијуга река. A ја, поглед не могу да померим са високих топола што шуште над њом. Застала сам на мосту, наслонила се на камени зид, и све ми се чини да чујем шапутање. Хучи вода пода мном, ситни валови се преплићу, па ударају једни о друге. Трава се заплела у њих, спотиче их да се оклизну и погреше свој пут, а они се отимају као дете из мајчиног наручја, и некако клизећи, мигољећи се, одлазе својим путем.

Све ми се, ипак, чини да чујем неко притајено причање, па окрећем главу ка ветру што ме не штеди, већ удара свом снагом дуге праменове непослушне косе. Умирих мисли, рекох срцу да стане на час, и тад ветровом стазом  долете ми тихи глас високе тополе.

- Лако је теби да ћутиш - причало је дрво - ти си камен. Ништа те не помера, ништа са земље не миче.

- Вараш се - одговори камен - јуче сам био на другој страни реке. Увече ме нека деца бацила овамо, још земљу нисам утабао. Само се преврћем, као да нисам на истом тлу.

- Али си сада ту - настави висока топола - и можда те две године, па и више, нико руком неће дотаћи. Мироваћеш и спокојно спавати. Ја чим заспим, долети неки ветар, макар и најмањи, додирне ми нејаке листове и пробуди ме из сна. Мира ми не да.

Тужно спусти свој глас топола и уздахну дубоко. Ја уздахнух за њом, тихо, једва чујно, у страху да не прекинем разговор какав никада нисам чула.

- Барем имаш мира кад нема ветра, а њега често изостаје, нарочито лети - проговори река. - Да си од воде сачињена, стално би некуд ишла, таласала се, и никад не би стајала. Ја никад не спавам, никад мир нисам упознала.

 - Ипак, некуд идеш - сетно узврати топола - можда те твој мир чека негде у даљини. Ја и камен се нећемо помаћи, и никада нас мир неће загрлити.

Како топола још једном дубоко уздахну, мени хладан ветар проструја телом. Ниоткуд, олујни дах удари моје руке које су се  грчевито држале за камени мост.

- Да сте као ја - загрме ветар попут грома - стално би вас небо бацало с једне стране света на другу. Ја сам сачињен од немира.

- Поштеди ме некад у јесен, кад сунчеви зраци најлепше додирују земљу - понизно се обрати ветру топола.

- Радо бих, али не могу. Ја делим немир са небом, ви морате са мном - одлучно рече ветар, и прохуја поред моје главе.

Душа ми је затреперила попут тополиног листа. И знала сам - примила сам свој део свеприсутног немира.