Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                             _17_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Прва шанса | Анђела Пековић



    
          Анђела Пековић

Рођена је 28. јула 1994. године у Никшићу (Црна Гора). Основну школу похађала је у Жупи Никшићкој ОШ "Душан Бојовић", гимназију "Стојан Церовић" такође у Никшићу. Тренутно је студент треће године црногорског језика и јужнословенске књижевности на Филолошком факултету у Никшићу.

Почела је да пише поезију након завршетка средње школе. За њу поезија представља ризницу човекових тежњи, побуда, патњи а за песника каже да је он увек унутрашњи емигрант и неприкосновени сањар. Каткад пише и поезију у прози и то само онда кад има инспирацију и кад мисли и осећања жели преточити у стихове. Ово је први пут да објављује своје песме.

Живи у Никшићу.




РЕВОЛУЦИЈА ТРЕНУТКА

Блијед обрис свог лика у трзавом пламичку јурим,
да укаљам га крвљу ил' избришем,
у живот ил' гроб ја журим.

Метком гласне пјесме дрхтави шапат да усмртим,
лажи и истине туђе да прогласим мртвим.

Сузе бременом туге огрнуте, подло да сакријем,
чашу заборава до шупљег дна да испијем.

Страна ми је боја ноћи и ужареног плама,
страно ми је све сто не ниче из срама.

Нестаје у јеку зацртани дан,
сад свиједочи о мени само пепељасти сан.

Бесмислене су скице и планови ћутње,
шкрти су плодови рођени из слутње.

Oсим буђења ја не тражим ништа више,
осим пјесме што чује се све тише и тише…
▼▲


ПОМАХНИТАО ЈЕЗИК

Ућуте и громови
Кад пуцају челични шавови.
Мрзе и анђели
Кад завапе убоги робови.

Један је жиг ударен
Сваком челу,
Па зар поглед
може промијенити ишта?

Сад шамарају ме моје мисли,
Сад пљују ме крвљу
Моја браћа рода паћеничког.

Разапињу ме нијемим клетвама,
А одвећ давно бјеше кад им чух глас.
Кажњавају дјецу своју
Мене ради.

Понекад псујем
Ријечи у камену.
Понекад вриштим у ваздуху:
"Говорећи, шта убијам а шта стварам”?

Једне ране цјеливам а друге правим,
Своје сузе бришем а туђе мамим.
Отежава ријеч…

Окренућу други образ…


▼▲


ПУСТИ МE

Пусти ме…

Да лебдим овим пољем
што опија ме мирисима,
Да раширим крила
и винем се у висине.
Да заборавим шта сам…
Човјек или та раскошна птица…
Да маштам,
обгрлим читав свијет својим крилима,
И чувам га…

Пусти ме.

Да удахнем мало слободе
и осјетим се лаком као перце.

Пусти ме.

Да покушам да научим…
Да живим.
Да бар једном не осјетиш
презир у мом гласу
док изговарам твоје име: Живот!
▼▲

МИСАО

Очајнички покушах да је заледим,
да од њене прашине себи
склониште од понорске празнине саградим.
Зидине непробојне као челик,
убогом храму да подигнем.
Да говорим њеном тишином,
да се поносим несхватљивом,
но ипак свима мелодијом милом.
Молих је да више не робује,
тајновити плашт сто покрива највеће
вајарско дјело,
бар једном за моју
гладну душу да открије.
Но, погледа ме очима презира,
као на непожељног странца,
као на сулуду причу
чији смисао не постоји.
Коначно, све сто видјех бјеху
искрице њеног полета и
величанствени одраз једне свете тајне...

▼▲

НОВИ КРАЈ

Кад се зов у крик најгласнији претвори,
Кад  из пепела чежње гавран се издигне,
Кад осјетиш мирис свог пропадања,
и чујеш посљедње тонове
земаљске пјесме...

Кад се у теби боре крвника два,
А ти ствараш трећег,
кад разгониш свијетлост
и гасне сваки дамар...

Кад заборавиш да слушаш тишину,
а недостојан си своје олује,
Кад истина лажи престане да се
опире,
Кад заточеник пјесника смрти
постанеш...

Тад умире све и почиње ништа...