Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                             _16_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Роман у наставцима | Ђуро Маричић
Крајишка трилогија - Дјечак са сунчаних брда



После успеха који је постигаo с романом Генијални пас Сити, Ђуро Маричић је написао и спремио за објављивање Крајишку трилогију. Од овог броја, Суштина поетике ће у наставцима објавити први роман из те трилогије – Дјечак са сунчаних брда. Хвала аутору на поверењу.

 

Уредништво


ПРЕДГОВОР

 

Чини ми се да ме је сам Бог чувао и припремао да напишем ову трилогију. Спашавао ме је у више наврата када ми је живот  висио о танкој пауковој нити. Није ми дозвољавао да почнем рад на њој док максимално, као етичан човјек, не сазријем и не сакупим сва стваралачка искуства која су за то потребна. А онда ми дао моћ да мање од годину дана потрошим на писање сваке од ове три књиге.

Хвала тој провидности коју бих ја могао назвати божанском. Хвала и мојим пријатељима и фамилији који су уложили много себе да ми буду вриједни и добри сарадници.

Тешко је схватити Крајину, њен менталитет и душу Крајишника. Поготово јер се и она разликује у разним њеним крајевима. Турци су настојали да је претворе барем у муслиманску, ако не могу у турску, Аустроугари, млечани и Талијани, барем у католичку кад већ не могу у Аустроугаре и Талијане, Срби да је чим више учине више србијанском него српском. А она се жестоко опирала свим тим настојањима и остајала изворна српска више него војвођанско или геџинско српска.

И данас је Крајишник велики ратник, слободар, независник, љубитељ ојкаче и нарикаче. Главу даје, вјеру не продаје. Измиче свим смицалицама и подвалама. Опире се асимилацији. Има своју културу, аутентичност, свој језик. Има своје поимање о равноправности, праведности, поштењу, људскости, хуманости… А то су вриједности које се мало којем диктатору свиђају.

Због тога Крајишник и данас, након више стотина година, још увијек крвари. У овој КРАЈИШКОЈ ТРИЛОГИЈИ сажео сам само најосновније његове невоље. Требало би написати много књига да се оне све сакупе у једну библиотеку. 

Наћи ће се још писаца који ће се служити историјом овог напаћеног народа! Крајишка литература је бујна и богата. Сјетимо се: Дучића, Шантића, Деснице, Матавуља, Кочића, Ћопића, Григора Витеза, Змаја Јове, Црњанског…

 

Жажина, 24. 3. 2016.                   Ђуро Маричић



 

1. РАЗМАЖЕНО ДИЈЕТЕ

 

– Милка, ни за живу главу да га ниси више дојила! – викала је Даница на јетрву.

Милки није било лако да се ослободи свог мезимца, дјечак је већ имао четири и по године, а још је сисао. Користио је погодност што је мајка Даница рађала једну годину, а стрина Милка другу па је сисао сад једну сад другу. Даници је то дојадило, Драган је био већ одрастао дјечак, срамота је било да се доји тако поодрасло дијете, а дојило се. Жене из сусједства кажу да то још нису видјеле, чудиле су се, дјеца у тим годинама већ једу храну коју једе и одрасли народ, а Драган још сиса као мало дијете.

Није га сметало ни то што су оне  мазале дојке са љутом паприком, он се досјетио да их обрише  па затим стави међу усне. Сад је Милка бјежала пред дјечаком, мислила је да ће он одустати, али је он показао такву упорност какву није очекивала. Под руком је носио столичицу и трчао за њом, три пута су пројурили око куће, она је коначно малаксала узела из његове руке столичицу, сјела на њу, извадила крупну дојку, примила Драгана на крило и удовољила његовом тражењу. Наслонила се на топао зид куће, тамо гдје је не види Даница, предала се угодној топлини зида и њежности дојења. Није знала до када ће то трајати, вријеме је било да га већ једном одбије у баре, како су то жене говориле када дјетету више не дају сисати.

Када се дјечак насисао, сишао је с њезина крила, оставио и њу и столичицу, упутио се према јабуци изнад куће и ускоро је видјела како се он вере на стабло, што му је у задње вријеме омиљена забава. Гране јабуке, илињаче, спуштају се према кући, овамо на сјевер, скоро до земље, па дјечак ужива, не силази низ стабло него се спушта низ њих. Плодови, иако зелени, порасли већ више од ораха, дјечаку су јестиви, њихова киселост годи му, он их с уживањем једе.

Доље уз поток Ријеку, разрасле се врбе, јохе, бијели јасен, смрдљика, удика и купина, испливала изнад вртенасте преслице и широких листова репуха. Дјечак се често спуштао до потока, увијек носећи са собом ножић шклебу, ево га и сад је доље, тражи погодну грану врбе, глатку и равну, дебелу као колац.

– Ха, ту си, биће добра труба од тебе! – прошапта он, милујући грану. Повлачи руку по глаткој кори, нигдје чворића на њој. Извади шклебу и ниско доље, изнад самог тањег избоја гранчице, зареза круг, затим спиралну линију протегну до горњег избоја, па код њега, поново усјече у кору круг.                                     

– Још се кора добро одљепљује – прошапта он кад је почео да је скида са гране – сокови су набујали као поточић. 

Знао је да мора бити веома стрпљив, пажљив изнад свега, кору одљепљивати врло споро, без наглих одвајања, не смије нигдје напукнути. Чим би осјетио да на неком мјесту није довољно дубоко направио рез, поново је, сад пажљивије и дубље ножем засијецао кору, улазио у дрвени дио па се опет враћао одљепљивању. Скинуо је кору, она се под својом тежином спирално издужила у његовој ручици. Задовољно је загледао и процјењивао њезин квалитет, биће то сјајна труба, с уживањем ће дунути у њезин писак, огласити читавом засеоку Ријека да је он направио своју прву трубу.

Положио је у воду огуљени материјал, да се не сасуши, док он не нађе погодну гранчицу за писак и не сврне га. Много је лакше било пронаћи одговарајућу танку грану, њен равни дио је требао бити дугачак тек шест центиметара. Брзо је то нашао, одсјекао је, зарезао круг око ње и пажљиво је сврнуо шупљу кору. Кратка цјевчица од врбове коре била је квалитетна, с горње стране је скинуо ножићем вањски груби дио коре. Писак је био доготовљен! Узео је из воде огуљену кору и почео је пажљиво намотавати око писка, слагао је слој један преко другог, пазио је да преклоп буде широк тек један центиметар. Кад је то зготовио, крај је учврстио трном, да му читава труба буде чим боља, на неколико мјеста је трњем повезао слој намотане коре један с другим.

Труба је била готова, Драган је принесе устима и читавом снагом дуну у њу. Одјекну дубок снажан звук, однесе га вјетрић низ поток, он се расу десно и лијево, досегну куће Сучевића, Савића и Будимира, на десној страни брда Колишта, на лијевој страни потока Ријека домове Вукомановића, Кеча и Дамјановица, смјештене у подножју брда Метла.

Са прозора који је гледао на цесту, Даница баци поглед према Ријеци, обрадована, обузе је радост када доље уз поток видје свог синчића како држи у рукама трубу и оглашава свима да је направио сам своју важну играчку.

– Милка, Милка, дођи да га видиш – позва она јетрву. Милка приђе прозору, радосно је гледала дјечака обученог у бијелу кошуљу и гаће, као да је то њен син.

– Ево нам за годину дана пастира – рече она – расту дјеца, расту.

– Да, да, расту, нека су здрава и срећна – потврди замишљено Даница.

▼▲▼▲



2.   ДЈЕВОЈЧИЦА


Прича о дјечаку Драгану Савићу, који још увијек сише иако има  четири и по године кружила је по селу. Дјеци је то била смијурија, повод за изругивања. Наравно та је прича најприје доспјела до дјеце у Будимировим кућама. Одраслија дјеца, Ђуро, Бранко и Стево, нису се обазирала на то. Међутим, Драганови вршњаци, Богдан и Перо, почели су задиркивати Драгана, ругати му се, Напредовао је брзо, задивљујуће.

Деса га је са завишћу гледала, дивила се његовој храбрости и смионости. Била је сигурна да му ниједан од дјечака није био раван, нико није тако спретан и способан. Зажмирила би начас и након неколико секунди отварала очи, дјечак је био за метар на већој висини. Застајао јој је дах, чинило јој је да ће се онесвијестити, али је након што би дубоко удахнула и даље остајала при свијести. Ево га, сад је већ под самом круном, сад ће дохватити њену прву грану, испужио је руку, закачио је и пола његовог ситног тијела уронило је у жутозелену одору круне.

Зачас су му и ноге биле на доњим огранцима, кроз њихово густо лишће и богати, раскошни цвијет назирала се његова бијела одјећа. Стао је на танак огранчић, почео тргати расцвјетале гранчице, бацати их доље. Дјечак је слабо познавао врсте дрвећа осим јабука, граба и букве, с којима је често долазио у додир, имао лијепо искуство, о другом дрвећу је мало знао. О липи није знао ништа, ово је први пута да се пење на њу.

Стајао је на танкој гранчици. Липа је крто дрво! Одједном се гранчица под његовим ногама одломила у моменту када је откинуо гранчицу коју је држао у рукама. Стреловито је полетио према доље. Ништа није стигао размишљати, једино као да је знао да то није крај његовог живота, летио је вртоглавом брзином према доњим огранцима. У тренутку је прелетио десет метара празнине, брзином какву није никада могао ни замислити, каквом никада није летио нити ће летјети у животу. Његов мали живот је овисио само о случајности, о жељи да се он не заврши, о инстинкту о којем није знао ништа, за који није знао ни да постоји.

Деса је зажмирила! Као да јој то није било доста, окренула је главу горе према брду, према својој кући, била је сигурна да је то крај живота њеног малог пријатеља. Очекивала је врисак, али га није дочекала, чула је само туп ударац, необичан, без јаука или било каквог гласа којег је Драган могао испустити, којег би могло испустити било које живо биће. Очекивала је да се сада његово тијело котурати низ јаку стрмину у подножју липе, да ће оно безживотно завршити доље у 40 метара дубокој долини.

Драган никада неће сазнати што се заправо догодило, како се успио ухватити и одржати на једном од доњих огранака. Спузао је са стабла и четвероношке избауљао уз она четири метра стрмине, на заравну обале пружио се уз Десу. Чим је легао уз њу изгубио је свијест.

Деса се није усудила да га додирне, гледала га је престрављено. Једно вријеме није знала што да учини, видјела је да он не долази свијести, није знала да ли је још жив или није. Онда се досјетила и пошла к Савићима, испричала је Драгановом оцу што се догодило.

Као без главе стиже Петар и нађе сина онесвијештена, клече покрај њега, наслони вхо на његова слабашна мала прса, осјети да дјечак дише, узе га на руке и понесе кући као да носи овећу векну хљеба. Стави га на кревет у углу собе, пажљиво га покри и није знао што да још подузме да би дијете вратио свијести. Сједио је неколико сати покрај сина, поглед није скидао с њега. Након четири сата примијети да се дјечак покренуо. Ускоро су знаци живота били све присутнији и Драган коначно отвори очи. Осмијехну се оцу, схвати да се налази у кревету, сјећао се добро шта му се догодило. Није био у шоку, није размишљао о паду, знао је да ће се опет верати по стаблима, спретније од било којег вршњака и дјечака старијих од себе. 

Петар свуче одјећу са сина, прегледа му пажљиво читаво тијело, не нађе нигдје ни најмању огреботину, никакав траг од ударца:

  Ти си заиста птица а не дијете – прошапта. – Не знам што да радим с тобом, да те тучем? Већ си довољно кажњен због верања по дрвећу – додаде да дјечак чује и изађе из куће.