Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

<<назад                                                                                                                                                             _18_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Ослушкивање срца | Јелена Цветковић

     

Јелена Цветковић је рођена 8. oктобра 1984. године у Нишу. По занимању је дипломирани правник. 

Пише од малих ногу и  одувек је уживала у писању. У четвртом разреду основне школе написала  је два мала романа, којих се сада, како она каже - са осмехом сећа. У почетку је  писала искључиво поезију, а у последње време пише  и приче. Инспирацију проналази у ситним, наизглед неприметним стварима које нас окружују, а које су, у ствари, суштина овог нашег света. Досад је објавила само једну  песму Kрађа живота, и то у Зборнику радова са књижевног конкурса о вину издавачке куће Арте и Винарије Александровић.

Живи у Нишу.


ИСТОПЉЕНИ СНЕГ

Све што сада желим
је још једно јуче.
И да спустим главу
да спокојно спава.
Да ослушнем срце
Док немирно туче
Па да себе питамː
да л' је сан ил' јава?

Све што сада желим,
мисли да се роје.
Прозрачне и снене
Као снег да звуче.
Да погледам небо
У освитку зоре
Па да тихо шапнемː
Исто је кô јуче.

Све што сада желим, 
да угледам реку.
Хладни, жути лист
Посматрам док плови.
Док је вече рано, 
Јануар у јеку
да упитам себеː
где су моји снови?

Све што сада желим,
године да стану.
Кроз белу олују
да се врати време. 
Да од океана 
Потоци настану, 
да се роди спокој
Ту, где је сад чемер.

▼▲


МОЖДА, САМО МОЖДА, УТЕХА ЋЕ ДОЋИ

Можда, само можда, утеха ће доћи,
кô ветар у касној септембарској ноћи,
кô промрзлој врби гнездо топле птице,
можда ће ти неко погледати лице;
стегнуће ти руку и искрено рећи,
да сва нада може као лишће лећи,
да пролази време, пролазе и јади,
да ако смо тужни, ипак смо још млади.

Можда, само можда, утеха ће доћи,
кад поражен, бедан у некој од ноћи,
гледаш своје снове док те доле вуку,
можда ће ти неко ипак дати руку;
пустиће те дуго да седиш у тами
јер, пошто смо тужни, треба да смо сами,
а можда пак само, док мирише зора
поделите уздах крај кишног прозора.



▼▲

ОKТОБАР

Гледај мој октобар, растопљен у боје,
преливен кô сузом натопљено око,
И ништа што видиш, ништа није моје,
на длан ми је стао усамљени соко.

Јечи нека младост под згаженим лишћем,
Кô да јој у срце канџа заривена,
А ја само једно, само једно иштем,
Да осване прошлост росом умивена.
▼▲

КАШИЧИЦА

Само један поглед,
само једно збогом.
Само једна суза 
Сунцу што залази.
Само једна река
за све тужне врбе.
Само једна слика
За време што пролази.

Само један прозор
за све усамљене.
Само једна свеска
за све песме бола.
Само једно лице
за натекле очи,
Само једно место
крај препуног стола.

Само једно дрво
за лишће што пада.
Само једна глава
за све мисли тешке.
Само један сумрак
за душу сањара,
Само један орден
за груди витешке.
▼▲

УКРАДЕНА СЛИКА

Киша, коју нико сем мене не чује, 
мирис терпентина на туђој ми руци,
Сливају се низ суве олуке,
увиру у немир где сневају звуци.

И ја их већ видим како плачу,
ређају се покисли и бедни,
А и даље мирише та боја,
на кичици сирочићи жедни.

Напојим их одузетом снагом,
а на платну очи зуре гневно,
Ал' и даље мирише та боја 
дато обећање, записано, древно.

Кажу да их пустим кишама да оду,
залуд руку пружам, залуд крадем боје,
Ал' упорно разлива се туга,
док шапућу тихо: оне нису твоје.