Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

<<назад _24_

https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin

Поетика прозе | Марко Мозетић

Призвук сећања

Чујем секундару. Тупи, неприродно уједначени откуцаји. Чисто да ми назначи пролазност недељног поподнева, злобно одзвања у празној гарсоњери. На радију - вести. Суморне, тужне, јадне. Чекам временску прогнозу за следећи дан, понедељак. Биће кише, поново се морам вући градским превозом. Коначно креће и музички програм. Секундара не посустаје. Креће мелодија позната као кроз маглу. Тако видим и стан. Лебдим између некад и сад, балансирам између тамо и овде, претежем између ничега и свега. Не чујем секундару. Мелодија је још увек ту.

Налазим се на прослави матуре, у школској сали. Седим у мрачном углу и погледом пратим веште, ритмичне, лагане покрете једне девојке. Узвикну моје име. Ни не помишљам да устанем. Као што не помишљам да скренем поглед. Оштро сећање горког укуса расплићем полако и пажљиво, распакујући сваки секунд. Као дете сред гомиле поклона.

Продорна звоњава мобилног телефона враћа ме у гарсоњеру. Упијам сваки њен кутак, као након повратка са дугог путовања. Јављам се на телефон. Зове ме моја жена. Намерно не одговарам на питање. Узвикну моје име. Као на матури.

▼▲

ДАМАР

Чекаоница. Шалтер прекривен зеленим завесама погрбљеним од прашине. Клупа јечи од најмањег покрета - подсети ме на подове бродића који као пупчана врпца спајају Венецију са разгранатим крвотоком, остатком света. Све око мене је чисто и старо. И под. И чистачица. И тишина.

Погнуте главе, бројим подне плочице. Монотонију употпуњује уједначеност тупих откуцаја секундаре. Крајичком ока спазих четири "Старке". Две црвене, витке као виљушке и две тегет, минијатурне као крила пчела. Подижем поглед.

Прекрстила је ноге и шапуће брату да ће све бити како треба. О, како паучинасто меко изговара речи. Кад размакне усне, речи исклизну као облаци. Као вата. Тај звук сам већ чуо, у долини Лоаре, звук препуштања најбољег вина прозирној утроби чаше. Кад би макар изговорила моје име... Можда и би, када би знала како се зовем.

Монотоне паралелне линије садашњице одједном су испуњене разиграним нотама. Моја је чежња докле сеже око. Као у венецијанској гондоли, пловим, а време се спотакло о камене сапи и стало. Топим се као сатови Салвадора Далија.

Наслонила је кажипрст на слепоочницу и намрштила се, вероватно нервозна због чекања. Помислих - како би само Рембрант осликао њен портрет, бадемасте очи и ситне боре на младом челу. Осетио сам слабост, као кад сам први пут видео Мона Лизу, једног лепљивог пролећа. Ноћима после, сањао бих лабудове како одлећу у непознато, из чисте љубоморе.

Отварају се врата зубарске ординације, излази претходни пацијент. Она уводи брата у ординацију, врата се затварају. Сивило.

▼▲

Киша

У сутону попрсканом по грубим силуетама пристаништа хладна, јесења киша добује по асфалту као домородачки бубњеви. Пре само сат времена, ја сам био неки други човек, на неком другом месту. Једина успомена из тог (чинило ми се давног) времена је ручни сат чије казаљке откуцавају у некој другој димензији.

"Киша не зна за минуте и сате", говорио ми је један стари алас, "то ти је као кад цедиш лимун - облаци ће истискивати сокове небеске до последње капи; али запамти, киша сваког тренутка пада као да јој је последњи."

Слушао сам како јече дрвени чамци које ветар разбија један од другог, као дете које се игра и ужива у судару два корита, у сувом јауку давно лакираних дрвених бокова, беспомоћних и препуштених немилости. Слушао сам оштар звук као потез мача, гране жалосних врба усковитланих ветром како шибају ваздух испуњен мирисом мора, како уз последњи звук ломљења њихова беживотна тела падају на мокро тло. Слушао сам једног пса који је непрестано лајао, промукло и тужно - тако би завијала Јесењинова Керуша, помислих, тај елегични вапај парао је мој разум, моје мисли, моје успомене... Не знам колико сам стајао на киши нити шта сам чекао, једноставно нисам хтео себи да признам да се пас опрашта од свог господара, чувара пристаништа.

Пре само сат времена, ја сам био неки други човек, на неком другом месту. У међувремену, умро је стари алас, чувар пристаништа. Та чињеница ме је погодила снажно као тешко сидро кад продире у меко речно дно.

Још увек стојим непомичан. Киша је утихнула, али је до последњег тренутка падала најјаче што је могла. Тако је живео и стари алас.

***

Образложење књижевног судије Наградног конкурса, асс. мр Милана Алексића, са катедре за српски језик и књижевност Филолошког факултета у Београду (одабрао 3 награђене, од 12 прича које су прошле у други круг; укупно је конкурисало око 40 прича):

"...приче које сам одабрао за награде издвојиле су се својим особинама, на првом месту приповедачком техником и садржином...прва награда "Киша"...кратка прича налази се међу најтежим књижевним врстама јер изискује од ствараоца велику умешност као и надахнутост, јер њен облик захтева сажетост и сведеност, а опет претпоставља да се садржај причања мора заокружити.

Првонаграђена прича "Киша" остварује највећи степен универзалности теме јер аутор, полазећи од пролазности као човекове судбине, истиче мотив који сажима животно искуство појединца у филозофију живота..."