Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                             _22_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Поетски времеплов



Федерико Гарсија Лорка 
рођен је 5. јуна 1898. године

МАДРИГАЛ

Гледао сам твоје очи
кад беше ти душа млада.
Твоје ме стискаху руке
и пољубац ми даде тада.

(Часовници истим ритмом звоне,
и ноћи крију исте звезде оне.)

И отвори се срце моје,
цвет под небом што пупа,
латице раскалашене
и повесма снова пуна.

(Часовници истим ритмом звоне,
и ноћи крију исте звезде оне.)

Ја кренух својим путем,
не знајући да те љубљах.
Не знам какве су ти очи,
твоја коса, нити твоје рука,
ал' на челу ми још гори
предивни лептир пољупца.
▼▲

Александар Сергејевич Пушкин
рођен је 6. јуна 1799. године

ПЕСНИКУ

За љубав света - људи, Песниче ти не мари!
Велике хвале хука - то је тренутан шум.
Хладан је смех гомиле; глупаков суд поквари
Смисао. Ал' ти буди - чврст и сам ко твој ум. 

Ти - цар си. И сам живиш. Креће те воља твоја,
Тамо куда те води слободе твоје пут.
Усавршавај само духовна блага своја,
Не тражи да свет пуни - мирног ти посла кут. 

Благородни су само твог срца прави труди;
О делу уметничком уметник строже суди...
А пусти и глупаку, пусти гомили тој 

Нека те брани, или шта хоће нека збори
Нек' пљује онај олтар где твоја светлост гори
Несташлук деце нека колеба престо твој.
▼▲

Иван В. Лалић 
рођен je 8. јуна 1931. године 

ЛАМПА

А ти си опшив мојих несаница,
Пена што руби вртлог од празнине;
Безлична, знам ти сваку црту лица
У мрежи остакљене паучине

У напрслом огледалу; тишина 
Мрешка се као скоруп од твог гласа
Из друге собе, где је помрчина
У којој трептиш ко паслика спаса —

Лептире сиве шаљеш, да ми круже 
Около лампе у крхкој орбити,
По слојевима невидљиве руже,

А кад пред зору уснем, тада и ти 
Утрнеш, ко на окрет прекидача
У руци што је одсутна, ал' јача.

(20. V 1989)
▼▲

Јован Јовановић Змај 
 умро је 14. јуна 1904. године

ЉУБИМ ЛИ ТЕ

Љубим ли те... ил' ме санак вара,
Што те удиљ уза ме дочара;
Љубим ли те... ил' ме душа вара
Што се удиљ с тобом разговара;

Љубим ли те... ил' ме безум гања,
нема вида, немам осећања;
Љубим ли те... ил' љубави није -
Што се грли, то су саме змије;

Љубим ли те... ил' ме и нема,
Или тебе, - нас ниједно нема;
Љубим ли те... или нема света,
нема сунца, ни росе, ни цвета,

Већ све тмина, што је пако меси,
А по тмини витлају се беси,
А међ њима прабесина спава -
Моју љубав у сну измишљава.

▼▲


Ана Андрејевна Ахматова 

 рођена је 23. јуна 1889. године

НЕ ГЛЕДАЈ ТАКО

Не гледај тако, у љутњи не мршти се 
Ја сам твоја љубљена, ја сам твоја 
Нити пастирка, нити краљица, 
Чак ни монахиња - богомољка 

У овој сивој сам хаљини од траља 
У ципелама излизаних потпетица 
Али, као и пре, дајем врућ загрљај 
И страх носим у великим зеницама 

Писмо моје не цепај, мили 
Не плачи због лажи истинске 
И добро га, на само дно, скриј 
На дно своје торбе сиротињске.
▼▲

Петар Кочић 
рођен је 29. јуна 1877. године

ПОШЉЕДЊА СУЗА

Клонуле су младе груди, изумрли осјећаји,
А у оку испијеном пошљедња се суза сјаји. 

Ишчезли су мили снови, а живот ми као сјена,
Са сломљеним духом лута кроз пољане
успомена. 

Кад застанем, сав задрхтим, јер се свуда
гробље стере,
Гробље свето слатких нада, гробље свето
жарке вјере. 

Занесем се и јаукнем на згаришту идеала,
И спустим се с горком тугом гдје ј' 
пошљедња нада пала. 

Свуда пустош, нигдје знака, да се шири 
живот данка!
Следило се, изумрло у гробници вјечна 
санка. 

И пошљедња суза паде на гробницу 
освештану
Остављајућ'  бједни живот измученом 
сиротану.
▼▲

Васко Попа 
рођен је 29. јуна 1922. године

ПРЕ ИГРЕ

Зорану Мишићу

Зажмури се на једно око 
Завири се у себе у сваки угао 
Погледа се да нема ексера да нема лопова 
Да нема кукавичјих јаја 

Зажмури се и на друго око 
Чучне се па се скочи 
Скочи се високо високо високо 
До наврх самог себе 

Одатле се падне свом тежином 
Данима се пада дубоко дубоко дубоко 
На дно свога понора 

Ко се не разбије у парампарчад 
Ко остане читав и читав устане 
Тај игра
▼▲

Ђакомо Леопарди
 рођен је 29. јуна 1798, а умро 14. јуна 1837. године

МЕСЕЦУ

Дражесна луно, сећам се да сам,
пре једног лета, на врх овог брега,
тескобом мучен ишао да те гледам.
Тада си висила изнад ове шуме,
као и сада, ту све обасјаваш.
Али маглен, трептав,
од плача што ми је веђама текао,
мојим се очима чинио лик твој,
јер беше пун бола мој живот.
Још је, и не мења начин, љубљена луно.
Ипак, помаже ми сећање,
као и бројање трена својега бола.
О, како је добро у младом добу,
када још далеки пут има нада,
а сећање кратак,
спомињати се прохујалих ствари,
па и туробних, чак док бол још траје.