КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

Књига Карењина и Вронски у задимљеној крчми   Ранка Павловића садржи седамдесет и шест кратких прича, написаних у духу савремених књижевних лексикона, а које својом драмском структуром привлаче пажњу читалаца. У првом дијелу књиге су приче о књижевности, књижевницима, књижевним дјелима и умјетницима уопште, други дио садржи приче са сјећањем на завичај и дјетињство, а у трећем дијелу су приче посвећене догађајима из свакодневног живота. Приче осликавају промјенљиву стварност обичних људских судбина кроз онтолошко и пјесничко увјерење да краја нема, да је сваки крај и нови почетак. Књига је награђена Годишњом наградом Удружења књижевника Српске за најбољу књигу објављену у 2015. години.

Од овог, тридесетог броја Суштинa поетике ће у сљедећих неколико бројева својим читаоцима пренијети неке приче из књиге Карењина и Вронски у задимљеној крчми.

КРАЈ НА ПОЧЕТКУ

У сваком почетку има макар мрвица краја, рекао је Писац и затворио свеску.

Прича је била завршена. Или, готово завршена. Недостајала је посљедња реченица. Она иза које се може ставити неизбрисива тачка.

Наћи ће она ову причу, за дан или два, и сама се смјестити на њен крај, рекао је Писац, угасио свјетло и спустио жалузине, не дозвољавајући руменилу зоре да се распе по немарно разбацаним књигама и одјећи у подстанарској собици.

А она, та реченица, није долазила данима. Мјесецима, годинама чекао је, али се није појављивала. Без ње, незавршена прича не би имала никаквог смисла, као што би поодавно написана збирка кратких прича без те приче била бесмислена.

Много касније, кроз тек одшкринута врата Пишчевог сна увукла се та посљедња реченица. Писац је дохватио перо (увијек је писао пером, друге писаљке није имао) да је допише на крају приче, али перо је, сасвим суво, зашкрипало по хартији.

Мастило, гдје ли је мастило? Није имао времена да чека да се однекуд измигољи одговор, него је он ускочио у унутрашњост наливпера, да својим сопством заврши причу.

Послије неколико дана газдарица је на столу у Пишчевој собици нашла раскриљену свеску чије су странице биле исписане ситним рукописом. На збијеним редовима почивало је наливперо на чијем је врху мировала грудвица сасушеног црвенила. 

ТАЧКА

Винска мушица ли је, шта ли је тако сићушно на хоризонту? Јест нешто што се креће, приближава, али шта, тешко је и наслутити.

Сад је већ величине недозреле трешње. Округло је, лоптасто, ништа се у његову савршену облину не засијеца, осим што, чини се, двије паукове нити, много тање од трешњине петељке, претражују тле под њим.

То што ми се, без имало нервозе, уједначеним ритмом, брзо приближава, претворило се у стаклени кликер, нешто већи од љешника. Да ли се то из његових шарених огледала осмјехују лица мојих другова из дјетињства? Препознајем ли то крезуб подсмијех злурадог Раде који ми с врха стабла пркоси руменилом моме страху недостижне дозреле јабуке?

Да, то што ми се приближава веће је од јабуке... А Раде се кревељи и врпољи, тијесно му у причи, хоће да искочи из ње. Неће ваљда одозго у траву која прекрива скорену илинску земљу?

Морао сам твоје несташлуке укротити причом, довикујем неваљалцу на врху стабла. Нисам ја за то крив, сам сносиш одговорност што сам ти отео дио дјетињства.

Заокупљен препирком с крезубим Радом, тек крајичком свијести примјећујем како се оно што је било винска мушица, па кликер и јабука, преображава у помрачен пун мјесец и кроз затворен прозор улази у мој сан. Сада брзо расте, испуњава цијелу собу, притишће, зарива ми главу  јастук.

И, гле, испод огромне челичне кугле, сломљен и задихан, Раде искашљава истргане ријечи као комадиће овлашно сажвакане и непрогутане недозреле оскоруше.

Заробио си ме у причу, грца, а био сам тако неспутан. Заробио, па закатанчио тачком која ме, ево, сабија у земљу.

ТАЧКА, ЈОШ ЈЕДНОМ

Усред ноћи, оштро сјечиво зари се у његов сан.

Она тачка! Проклетница! Зар је морао да је стави?

Збаци са себе покривач с опиљцима сна, скочи, упали свјетло и укључи рачунар. Никад се програм није тако споро подизао. Нервозно је шарао мишем по подлози док је пљева свјетлуцавих тачкица пркосила са монитора.

А синоћ му је све изгледало сасвим  нормално. Завршио је причу тамо гдје је њен логичан крај. И, наравно – као што то чине сви писци – ставио на крају тачку. Једно клик на Ctrl и једно на Save. Задовољство окончаним послом зачинио је посљедњим гутљајем црног вина у коме се дотад, попут пуног мјесеца, љуљушкао одсјај стоне лампе. Растерећен, отишао је у кревет.

Онда је, усред ноћи, негдје дубоко у мозгу, на самом дну подсвијести, почела да сврдла она тачка. Нелагодно јој, говорила је. Гризе је савјест, јадала се. На плећима осјећа неки необјашњив терет који јој не да да дише, кукала је. Зашто је, питала га, баш њој намијенио улогу онога који окончава нечији живот, када добро зна да иза ње више ничега нема?

Ево га! Коначно File који је тражио нервозни кажипрст пишчеве десне руке на лијевом клику свемоћног миша.

Delite! И тачке више нема.

Помисао на још једну чашу црног вина поново опуштени писац одбаци и опружи се по згужваној постељини.