Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                             _14_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin





Роман у наставцима | Ђуро Маричић
Крајишка трилогија - Дјечак са сунчаних брда





После успеха који је постигаo с романом Генијални пас Сити, Ђуро Маричић је написао и спремио за објављивање Крајишку трилогију. Од овог броја, Суштина поетике ће у наставцима објавити први роман из те трилогије – Дјечак са сунчаних брда. Хвала аутору на поверењу.

 

Уредништво



3. ОДРАСЛИ  ДЈЕЧАЦИ

 

Љети су, када је вријеме лијепо, Драган Савић и Деса Будимир лутали по околним шумама, брдима, њивама и ливадама, упознавали своју околину, сваким даном откривали нешто ново, до сада још невиђено. Верали су се по дрвећу, ложили ватру и пекли кукурузе.

     

 Драган је био много везан за одраслог момка, стрица Симу, с којим је спавао у кревету. Симо је по ноћи одлазио на прела, што брату Петру, газди породице, није било драго. Петар је желио да момак буде одморан за посао, рано су се дизали, обављали пољопривредне послове. Иако је Симо без гунђања ујутро устајао, Петар није био задовољан. Сам је рано лијегао, уморан брзо заспао. Симо је то користио, извлачио би се тихо из кревета, одлазио на прело. Драган је, да му се Симо не би искрао, стално на његовом лицу држао руку. Посебно му је било мило када је Симин образ био хладан.  Ускоро би уморни дјечак чврсто заспао, никада не би осјетио када Симо нестане из кревета. И ноћас Симо је некуда одмаглио. Након првог сна Петар се пробудио, видио је да је Симо отишао. Да га казни за непослушност, закључао му је врата да не може ући у кућу када се врати. Када је Симо видио да су врата замандаљена, попео се на зидић испод прозора на источној страни куће, тихо је покуцао. Ни Петар, ни Даница, ни Зора нису чули лагано куцање, чуо га је већ наспавани Драган, дигао се из кревета, пришао прозору, тихо га отворио, Симо се потихо увукао кроз отвор. Никада нико није сазнао ко Сими омогућава да уђе у кућу када се врати с прела. Два ортака  пажљиво су чувала тајну. Драган је чврсто спавао, у њега се није могло сумњати. Петар није марио за то да истражује ко је Симин савезник.

Односи између Драгана и Симе су били сложени, испреплитали су се кроз много догодовштина. Недјељом су одрасли момци тражили забаву. На Будимирову платоу саградили су љуљашку. На вратилу са двије куке на гранама од чврстог дрвета били су објешени носачи даске на којој се сједило. Када би њима досадило њихање на ред су долазила дјеца. Перо није био довољно храбар да се њише, Богде је био много храбрији.

Драган је посебно привлачио пажњу. Једино се он усудио да га зањишу тако јако да је с љуљашком правио читаве кругове. Сви су без даха гледали како се он врти у више обртаја око вратила. Нико други није ни покушавао да изведе исти подвиг. Да се куке откаче од пречке, ко зна шта би се догодило. Деса је рукама покривала очи. Била је посебно поносна на храброст свог пријатеља.

Но, није одраслим дјечацима, Сими Савићу, Мићи Будимиру, Петрићу Сучевићу, Вукоманићима Мили, Душану и Ђорђи, Петру Ратковићу само њихање било недјељна забава. Обијали су сва мјеста за игру и забаву. Недјеља, нерадни љетни дан је био дугачак, имали су времена на претек, тражили су начина како да га попуне. Кренули су од куће Сучевића у Ријеку, код млина, испод Шита, да се на платоу клисају и кевају. Као сјенка за њима се вукао дјечак Драган Савић. Он није схватао да му нема мјеста у друштву одраслих. Међу њима је био његов Симо. Никакво увјеравање да га врате није помагало. Тврдоглави дјечак није се дао наговорити, сматрао је да и он може ићи гдје и Симо.

Одлучили су да се ријеше непослушног дјечака. Ухватили су га, скинули му гаће и објесили их на врх глатке стожине, на коју малишан још није могао испузати. Он је плакао, цвилио и запомагао, али ништа није могло умилостивити одрасле дјечаке. Драган је остао поред стожине и чекао по неколико сати да се момци врате и скину му гаће.

Симо је био весељак. Волио је свирати на усну хармонику. Када се враћао од куће Сучевића, расположен, свирао је. Занесен, није размишљао да његову свирку неко прислушкује. У житу, изнад армана Јове Сучевића, сакривен, чекао га је Драган. Кад се Симо приближио, дјечак је изненада скочио пред њега и Симо му је морао дати музике. Није му полазило за руком да их спаси од малог љубитеља музике.

Након што би Драган одсвирао своју свирку, усна хармоника је постајала неупотребљива. Симо је опет, да би могао купити нову, у дућану код Јове Сучевића, морао молити Даницу да му да јаја која би он продао и тако дошао до новаца. Сваки пута понављао би се догађај с новом усном хармоником. Никада Симо није на вријеме успио сакрити усну хармонику прије него је сакривени, притајени Драган чује.

Зими су момке привлачиле забаве друге врсте. Напада висок снијег, одјужи па нагло стегне смрзавица, ухвати се дебела кора на снијегу. На плато Будимирова брда извукли су велике коњске саонице. Посједали су сви на њих. Од дјеце су узели само Драгана Савића, дјечак их је привлачио својом чудесном неустрашивошћу. Непромишљено су покренули  саонице. Рачунали су да ће се оне зауставити у долу Савићевог брда, рачуница им је била погрешна. Под великим теретом букета момака, саонице су као неман јурнуле низ стрмину. Сјуриле су низ Будимирово брдо, скочиле су с међе изнад Савићева брда и бјесомучно наставиле све брже јурити према кућама Сучевића. Ни ђаво их није могао задржати нити им промијенити смјер кретања. Забиле су се у плот Јове Сучевића и, скочањеног и смрзлог, поломиле га на дужини већој од 40 метара. 

▼▲

4. ЗИМСКЕ  РАДОСТИ


У сваком годишњем добу дјечак Драган Савић је налазио забаву и ужитке много веће него друга дјеца. Зиму је обожавао. Но, ријетко када му се пружала прилика за забаву и радости када је отац Петар био код куће. Тата је у собу уносио тишљерски банак и правио ормаре за дјевојке удаваче. Драган је са братом Марком и стричевом кћерком Савицом читаво вријеме проводио иза пећи. Строги Петар није дозволио ни да гласније ријеч проговоре. Чим би се чуо повишени глас неког од њих троје, простријелио би их Петров поглед и гласови би одмах замрли. Драган је правио куле од кукурузних комуша, преосталих након мрвљења кукуруза, друго двоје млађе дјеце су гледали његово грађевинско умијеће, дивили му се и уживали.

Данас је недјеља, Петар је послије подне отишао у село у своје друштво. Драган је одмах појурио на снијег. Даница, Милка и Зора нису га могле обуздати, добро су га обукле и пустиле да се проведе на снијегу. Имале су много разумјевања за жељу дјечака да након више дана проведених у запећку истрчи на снијег.

Хладноћа је жестока, али дјечак није марио за њу. Његове молбе да му неко од одраслих укућана направи санке или лигуре нико није хтио да чује. Дјечак се снашао. Узео је шимлу са хрпе припремљене да се покрије кукурузана, изнио је на брдо, положио на тврду кору снијега, сјео на њу и као мала звијер појурио низ брдо, доље у дол изнад кућа Сучевића. Испружених ногу, сједио је на помахниталој уској дасци, скошеној с доњу страну. Кристали снијега откидани са снијежне коре обасипали су га по лицу, хладан зрак ударао му је у ноге, груди и лице. Дјечак се није освртао на то. Ужитак јурњаве, брзина га је опијала, одузимала му свијест. 

Смрзла кора на сњежном покривачу свјетлуцала је кристалима слеђеног снијега, бијелог и оштрозубог. Ниједно дијете, његови вршњаци или старије комшије, одраслија дјеца, нису се санкали, нису хтјели на хладноћу. Дјечак је био сам, но то га није бринуло, научио је он на осамљеност, његова богата машта разгарала се и смишљала начине забаве.

Сњежна кора је била чврста, дебела, није се ломила под његовим ногама, он се, добро обучен, потпуно предао уживању. Опанци на ногама и дебеле вунене чарапе, у које му је стрина Милка угурала панталоне, добро су му штитили ноге од студени, али само за краћи боравак на снијегу по оваквој зими. Вунени шал који су му омотали око врата, и тетка Зора га пажљиво завукла испод капута, штитио га је од смрзавице. Капа му је била навучена на уши, Драган није осјећао хладноћу. Не одмах!

Спустио је шимлу, скошену на врху, и сјео на њу. Стрмина је била сасвим пристојна и дјечак је опет појурио као помахнитала звијер у долину. Шимла је дерала дебелу кожу снијега, откидала милионе кристала с ње, узнемирени зрак их дизао у висину, они су засипали дјечака по испруженим ногама, прсима и по поцрвењелом лицу, по рукама. Иза њега се вијао сњежни реп, издужен облак плазме. Зачас је слетио у дол.

Неспретан, у рукавицама с одвојеним палцем, које му је мајка на силу навукла на руке, подигао је даску и запутио се на брдо. Како је само далеко до горе, помислио је. Запутио се уз стрмину. Пењао се споро и маштао о брзини, о облаку сњежне прашине што се вјетровито урагански диже иза њега док стрмоглаво јури низ косину брда. Бијеле плохе снијега, десно и лијево, помахнитало, у лудој јурњави, промичу. Даска, уска за његову малу стражњицу, подивљало, побјешњело језди, гута смрзлу хладну траку падине. Мали јахач апокалипсе, смион, неустрашив, храбар као тореадор. Потпуно се предао брзини, одлучно, с невиђеним ужитком. Надокнађивао је, заборављао оне дугачке несносне сатове што их је морао провести, тих, са сестром и братом у углу собе иза пећи. Глас ни шум се није смио чути, одмах би их простријелила пријетња Петровог неумољивог погледа. Мајстор столарије није подносио дјечју живахност.

Жене су га више пута дозивале да дође у кућу. Узалуд! Полагано, панталоне су му се извлачиле из чарапа. Напокон су се извукле. Сад му је снијег, којег је даска рубила са замрзле коре, сипао у ногавице, уз листове и бедра, све до стражњице. Шал му се одмотао и десни његов крај је вијорио иза леђа. Снијег му је улијетао иза врата, топио се и намакао овратник кошуље и прслук. Ознојен, угријан, Драган у прво вријеме није осјећао хладноћу. Занесен уживањем, у забави и игри није примјећивао да му се тијело хлади. Вријеме је одмицало. Почео се спуштати сумрак, плавичаста његова паучина падала је по долини и брдима. Драган се заморио. Доста му је било и зиме и хладноће и снијега. Једва је покупио даску, подлактицама ју је изнемогло притиснуо при тијелу и понио кући. Била је сада много тежа. Заморио се.  Био је исцрпљен, јадан.

Некако се успентрао уз нагиб брда до доњег дијела винограда. Био је потпуно изнемогао и промрзао. Одрвењели прсти нису више били његови. Стопала није осјећао. Плач је једва суздржавао. При врху винограда је шимлу с великим   напором пребацио преко плота. Није је могао носити још 50 метара. Тетурао је кући на туђим ногама. Успио је некако отворити врата.

  Будало мала стринина, што си то урадио од себе? – дочекала га је Милка, скинула му је шал који је висио низ леђа, пребачен преко рамена, с другим крајем испод капута.

Тетка Зора му је згулила смрзле рукавице с руку, распустила своју дугачку косу, примила му укочене шачице и провлачила њихове прсте кроз руно власи. Трљала му је руке заједно с косом, настојала му угријати промрзле прсте.

Мајка му је сазула чарапе, скорене од леда. Слеђене. Свукла му је одјећу и замијенила је сувом. У лавор је налила топле воде и у њу му гурнула скочањене ноге. Дуго су три жене у живот враћале обамрлог дјечака. Модро лице му је почело добијати природну боју, долазио је к себи.

Није размишљао о томе да ли је претјерао или није. Још је био опчињен снијегом, брзином и уживањем, чаролијом санкања, којем ће се опет предати чим отац оде од куће. Само, ако не одјужи и снијег не омекша. Вукла га је слобода простора, свјеж ваздух, могућност кретања, неограничена ширина њива, брда и долине, сада покривене бијелим покривачем, једним јединим покровом, нетакнутим, бескрајним. Дозивала га је слобода, вабила га природа, бјекство из кућног затвора и од строгог очевог погледа.