Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

<<назад                                                                                                                                                             _6_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Три песме | Душан Ђорђевић Нишки

     

Душан Ђорђевић Нишки рођен је 1951. године у Доњем Требешињу код Врања. Учитељску школу завршио је у Врању 1969/70, Филозофско-историјски факултет у Скопљу 1975. године. Радио је у више основних и средњих школа у Нишу као школски педагог и директор. Сада ради у ОШ „Свети Сава” у Нишу.

Са колегама из колектива године 2011. покреће Лист просветних радника 45 минута.

Збирке поезије: 

Тиховање, Исповест, Молитва, Прибежишта.

Стручне књиге:

Култура здравог живота, еколошко васпитање 

Педагошке слагалице,

Методички путокази.


ВРЕМЕ БАЛЕГАРА

И доходио сам често тамо
јабуке да пронађем
гране с гнездом
божићни кавез са канапом
кроз мразом осликани прозор
избечене дечије очи
радозналост да и мирис
врапчијег меса да
на Дан рођења Христа...

И походио сам често путање уске
изворе на реци воде бистре
траве чисте где водица ми
на уснама док су козе пасле
залеђену реку на Броду Брзом
како смо га звали /прелазу/
до Рибинке до Китке до Цера
до Мотине
до воденице Шаткине до Језерине
и испаше државне утрине
тамо
до Мораве Јужне до Смаилчине
и Смаилке требешињске...

Враћао бих се местима у којима
болести дечије нико лечио није
болести младости нико видео није...

И отходио
до воденице у корову
где су сада врбе
баш где смо као деца
брашно миловали и црне банице
чекали
са уродицом
са Шаитанком и кором танком
напијали се потом  воде са бунара

(с тог бунара вода и војсци је
често ручак зачинила свакој
намернику жеђ гасила
љубави многе пробудила...)
на врбовом пању мицке играли
до касно док нам
језик лајав као дедовима
од патоке
не заћути...

Сад одјек мојих похода и отхода
ту крај потока
до врбовог пања натрули годови
и бал мрава на музици ветра
и кеса пластичних
завршава у празне боце КОЛЕ
препуних балегара и кишних глиста
тек да нас сети
времена без балегара.


▼▲


АУТОГРАФ

Над одром
Ракија и вино, и хлеб,
медовина, туршија и ајвар
и јаке запршке, мирис рибе
борио се са тамјаном...

А ми са паганством у нама:
како испратити мајку
на пут вечни, без хране,
без суза и нечујног јецаја срца

њене деце, над одром?
Зима заокупља пажњу придошлих
док ми „лучана вода“ од суза
завесу мрежи...

„Благослови, Боже, душу безгрешну“,
молио је упорно свештеник,
а звоник са цркве Св. Архангела
враћа ме у време детињства:

седи мајка поред ватре,
зашива изношене и мокре опанке
за нас, за школу да будемо спремни,

повремено
десном руком дохвата машу,
открива мирис хлеба
који нас из кревета дозива.
▼▲

РАСЦВЕТАК

Мотив је више ако знаш
да као расцветак се радујеш
доласку пчела, посети пријатеља,
ако знаш да због тога растеш

као орхидеја, букет орхидеја
на балу маште о празнике.
Раскош зелено-жутих латица
на њену хаљину сећа.

Нека посебна радост ближњих
и - твоја стидљивост због раста
у сенци мириса и маште!

Обмањујеш маштаре и друге
                                      кô - траг си нечега важног
(они тога нису свесни)
што призива осмех и голица машту.

Нико не броји расцветке
због мноштва и чаролије њине:
чула нек се радују због те баште,
знање нек нам ћути
на ливади расцветака и маште.