Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

<<назад _10_

https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin

Ту око нас | Горан Врачар

КАМЕНА СУ ПОЉА

не звезде, србине, но камење броји,

свакоме је једна глава посвећена

иза сваког белог црна рака стоји

и стрпљиво чека да ти буде жена

не хлеба, србине, но душмане тражи

може празан трбух ал' како без главе,

отаџбини певај стојећи на стражи

покојнике зови док се не појаве.

није дрина међа но неретва хладна

а ниједна река није главе вредна

камена су поља твога меса гладна

камена су поља твоје крви жедна.

не мене, србине, самог себе љуби,

својој деци вечно посвећено крило.

певај, од твог гласа да задрхте зуби

јер да тебе није, мене не би било.

пусти лелек ветра, то тишина пева,

не бој се кад курјак шета по планини,

пуцај ако крене на просута црева

пријатеља драгих, по херцеговини.

не мртве, србине, но девојке броји,

које ће да буду мајке нашој деци,

да узалуд нису заспали хероји

када су им тела пољубили меци.

не богу, србине, но се себи моли,

да мржња са првим праскозорјем мине,

и да никад више исто не заболи

камење из груди твоје очевине.

▼▲

ИСПОВЕСТ ЛУДАКА

пуцали смо кô кад шенлучимо

о божићу и бајраму, куме,

пуцали смо мада не волимо,

ко нормалан пуцање разуме.

пуцали смо у црно и бело,

у планине и оближње гране,

пуцали смо јер је започело,

пуцали смо јер неће да стане.

пуцали смо молећи се богу,

пуцали смо у месо и кости,

пуцали смо чим тргнемо с ногу

ракију из кућне радиности.

пуцали смо у поља и брда,

у кровове, облаке и вране,

пуцали смо у све што се мрда,

пуцали смо у све што остане.

пуцали смо у високе брезе

и у ниско жбуње, из даљине,

пуцали смо углавном без везе

(рекли су нам – ради отаџбине).

пуцали смо најбоље што знамо,

у прозоре, орлове, амебе,

пуцали смо да не попуцамо

и на крају упуцали себе.

▼▲

ГРУДОБОЉА

ја због тебе нисам прејахао поља

ни погођен пао на тепихе мака

то што зовеш љубав, то је грудобоља

полумртва жеља у срцу лудака

па варамо звезде како смо још скупа

палећи на стропу задње повечерје

док армија суза образима ступа

и разноси срећу као ветар перје

то што руком држиш већ ти је побегло

у свитању једном, последњем на свету,

не, умрло није но је само легло

кô болестан старац на трошну кревету

ја отићи нећу, већ сам отишао,

узалуд се надаш да ћу опет стићи

јер само сам једном с тобом посртао

и никада више туда нећу ићи

јер нисам због тебе прејахао поља

ни погођен пао на тепихе мака

то што зовеш љубав то је грудобоља

сахрањена жеља у срцу лудака.

▼▲

ГРЕШКА

срели смо се грешком, у погрешно доба,

и погрешно беше све што тада поче,

погрешна адреса, и погрешна соба,

и грамофон стари, и погрешне плоче.

погрешно смо хтели да потраје дуго

јер погрешно беше време да се жели.

узели смо вече, затим једно друго,

погрешно се потом до јутра волели.

а ни зора није сванула на време,

погрешно је сунце каснило два века,

трошили смо сате бесповратно неме

у топлини царства јастука и дека.

и погрешно беше кад коначно свану

јер нас бело светло ухвати у греху,

и погрешна беше суза која кану,

и све неме ствари тад погрешне беху.

и никада више погрешне адресе,

ни погрешне собе, ни студентског дома,

само вече каткад сећање донесе

на погрешну љубав најдражу обома.

Горан Врачар je рођен 27. октобра 1964. године.

Објавио је следећа дела:

Светла Сарајева (1997), Лет изнад лукавичјег гнијезда (2004), Када ти јаве да сам умро (2013), Како смо се вољели нас двоје (2014).

Члан је Удружења књижевника Републике Српске од 1998. године. За поезију је награђиван.

Настањен у Источном Новом Сарајеву.