У архивској збирци Одељења реткости Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић”, у заоставштини Анице Савић-Ребац (1892-1953), налази се и руком писано писмо Милоша Црњанског упућено Аници 1919. године. Суштина поетике га преноси у целости својим читаоцима.
18. X 19. Београд Браће Недића 29
Нисам имао дозволу да Вам могу писати, јер би ме било стид икад да молим, али ја Вас исувише поштујем, биће то већ приметили, а да би смело да Вам буде непријатно што лако кршим обичаје. Ви се ни сад нећете чудити, ако Вам долазим са молбом да ми дате часак-два Вашег времена што ћете га у Београду провести ван вашег космоза, јер Ваш разговор, сви Ви, исувише сте фина за једно залеђе свакидашње, салонско и банално. Радовао бих се кад би ми допустили да са Вама са Келемегдана погледам на далеке шуме... Молим Вас известите ме, ако ми то не можете дозволити, ја ћу разуме се ипак доћи у стан г. Суботићке да Вам се поклоним. Модеран човек се стиди радости, због које се мора и сувише дати, али ја волим ову малу радост, помешану страхом да Вас не увредим, јер Вас сад познајем. Нико није грубљи, и нико није отменији него мушкарац, ја то знам, и ничега се не бојим тако као да будем, може бити ма часак само, неком на терету. Али Ви ћете увек знати да Вас нико тако високо не ставља, као баш ја. Ја се и данас сећам оног тешког утицаја којег су на мене вршиле геме и камеје бечког музеја, и ја се данас бојим утицаја којег Ви – окружена животом којег оне нису имале вршите на мене. Више година сте за мене једна песникиња која зна више што ико од када је Данте умро о небу – а сада Вас познајем и тиха мирна линија Вашег говора, мисли, покрета, овија се око мене и даје ми илузију да све што из даљине гледам прилази. Све ово Вам рекох само зато да знате да Вам се нико тако дубоко не клања као
Црњански Mноги историчари књижевности мишљења су да је песма Растанак код Калемегдана инспирисана писмом, а касније и сустретом и растанком Црњанског и Анице Савић, касније удате Ребац. Пошто се у то доба од Новог Сада до Београда најчешће путовало Дунавом, то мишљење је врло вероватно. Томе у прилог иде и део из студија и огледа Софије М. Кошничар са Универзитета у Новом Саду. Да ли је Писмо, у коме се Црњански, очигледно, удвара Аници Савић, знак почетка, а Песма знак краја једне неиспричане приче, тајновитог односа између Анице Савић и Милоша Црњанског, када су обоје имали по 26-27 година? Kоинциденције, заиста су необичне и упућују на велику могућност позитивног одговора на ово, рекло би се, готово реторичко питање. О богатом транслитерарном аутоцитатном „сусрету с текстовима живота” у делу Црњанског сведоче, између осталог, следеће аутобиографске епистоларне и одговарајуће песничке слике. Пред нама је, дакле, нова визура одговарајућих текстова Милоша Црњанског, настала из истраживачке запитаности над невеликим писмом, адресираним Аници Савић у јесен 1919. и песмом „Растанак код Калемегдана” из збирке „Лирика Итаке”, такође из 1919. године. У том и таквом контексту, а судећи по Писму из октобра, директни сусрети Анице Савић и Црњанског били су актуелни, чини се, релативно кратко, те јесени 1919, вероватно само баш у октобру, евентуално и новембру, до појаве „Итаке”. Са, између осталог, двема индикативним песмама („Растанак код Калемегдана” и „Рељеф са ликом Дантеа”) које, чини се, имплицитно сведоче о неуспелој емотивној вези два снажна индивидуалитета у којима кључа витална енергија еротизма страшћу зреле младости. Можда и о свежини, врелини неуспеха и превареном очекивању Црњанског када је реч о његовим надањима везаним за Аницу Савић. Мора се признати да, у тако кратком периоду, једва тек довољном за једну Месечеву мену – није било времена да Песник направи личну дистанцу од страственог Милоша Црњанског, који једну песму обавија велом тајновитости, а другу „печатира” јавном посветом. Чини се да је између Анице и Милоша почетак био добар, да је обећавао и уливао наду; да је Црњанскова молба из писама била услишена, а познато је да је он „умео око жена”. Ишла му је наруку и Аничина ситуација. Њени биографи истичу да је „тешко прибављала потребну литературу за | своја истраживања, на шта се често жалила у својим писмима пријатељима, и иначе се тешко носила са малом средином у којој је живела (Нови Сад). Волела је Београд и уметнике са којима се у њему сретала”. У то време, а готово засигурно од октобра 1919. (тако показује Писмо), дакле, у Београду, Аница и Црњански често су заједно, крећу се у друштву писаца око часописа „Дан”, речју, чини се да су постали пар. Међутим, оно што је обећавало потенцијалну срећну везу није потрајало. Ко зна зашто?! Биографска факта сведоче да Црњански одмах наредне, 1920. упознаје Виду Ружић са којом се венчао у октобру 1921. године. Аница Савић се венчала у пролеће 1921. године са Хасаном Репцем, службеником Министарства вера Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а све до своје удаје живела је у Новом Саду. ▼▲ РАСТАНАК КОД КАЛЕМЕГДАНА Растали смо се и сишли из града. Као две сузе, кад напоредо кану, са набораног лица. На води су нас чекале лађе. Твоја оде прва. Моја је обилазила острва. Седео сам погурен и црн, пуст, као Месчева сенка. ▼▲ РЕЉЕФ СА ЛИКОМ ДАНТА1 Аници Савићевој Kентаврима бесним маље у носу затрепташе жудно, копита им росу у мрачне шуме кад јурнуше даље лудим трком са ваших плећа на кобиле просу, по трави блудно. Тврђава златна горела је и урлала. На жару ломача јадра су буктала, ропска вам мирисна тела блудним су вриском нудећи се гола пала, вијајући се око мача. Мостови танки златили се и сјали, ко месеци на реци са неба пали. А кад сте прошле у свили, народ је клечо, и прашином се витлали стегови и свеци. Монаси страсни голи се секли, крај буктиња страшни, и клекли у ћилим ваших тела што крв и миро проли на оштар шљунак, којим су боли и пекли ране колена прашних. Мудраци су нагнути вам у плећи цртали чудне бројке, откривали свећи у одећама црним тајне, које слути само камен драг, и ваш цвет црвенећи као алем пакла са дојке. Тад се роди један који вам тело жалио истом жалошћу невесело као дух, он га диже у прах медан, провидан, јутарњи, што без трага цело небо рађа језом чистом. [1] Црњански ову своју песму није ценио и тек је на
инсистирање другог великог песника, Стевана Раичковића, допустио да се она
прештампа.   |
|
|
© Бр.61 © Бр.60 © Бр.58/59 © Бр.56/57 © Бр.54/55 © Бр.52/53 © Бр.50/51 © Бр.48/49 © Бр.46/47 © Бр.44/45 © Бр.42/43 © Бр.40/41 © Бр.39 © Бр.38
© Бр.37 © Бр.36 © Бр.35 © Бр.34 © Бр.33 © Бр.32 © Бр.31 © Бр.30 © Бр.29 © Бр.28 © Бр.27 © Бр.26 © Бр.25 © Бр.24 © Бр.23 © Бр.22 © Бр.21 © Бр.20
Copyright © 2013 - 2020 Суштина поетике. Сва права задржана. Правилник часописа
Свако јавно публиковање без навођења извора преузетог материјала, подлеже закону о кршењу ауторских права.
Забрањено је штампање текстова са овог сајта без дозволе аутора текста или главног уредника часописа.
