Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                             _2_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Есеј | Ивана Вуковић
Анализа ликова, односи међу ликовима, друштво и политички аспект у комедији 
Госпођа министарка Бранислава Нушића



Госпођа министарка дјело је нашег комедиографа Бранислава Нушића. Ово је комедија карактера, али уједно и хуморан политички водвиљ. У први план истакнуте су Живкине особине, али преко њених особина и особина других ликова истакнуте су и руглу изврнуте мане друштва, политички и социјални проблеми са којим се друштво сукобљава. Нушић у предговору Госпође министарке каже овако: „Да се неко дигне или спусти изван или испод линије нормале у животу, да се неко узвиси изнад гомиле или спусти испод гомиле, треба да је подједнако храбар. Ти људи који се узносе изнад или се спуштају испод равне линије живота, имају и великих замаха, великих покрета душе, великих узбуђења и великих емоција. Све су то велика узбуђења, велике емоције, велики покрети душе.“

Дио из предговора савршено описује све ликове комедије. Сви они, почевши од Живке, Чеде, Даре па до Живкине фабулозне фамилије, носе у себи велика узбуђења и емоције. Међутим, Живка је истакнута у први план, јер она је та која је „госпођа министарка“, она је та која проживљава трансформацију. Са њеном трансформацијом, трансформише се и свијет око ње. Свијет који је окруживао некад, био је обичан, свакодневни и брижан. На самом почетку првог чина у дидаскалијама је описана соба у којој Живка прекраја панталоне свом несташном сину Раки. Опис је овакав: „Обична грађанска соба. Старо канабе, две фотеље и неколико простих, трпезаријских столица. Троја врата: у дну, десно и лево и један прозор десно. У средини собе велики, застрт сто, по њему прострте једне старе очеве панталоне, које ће госпа Живка прекројити за сина.“  У овом тренутку, околина у којој се налази кореспондентна је са Живком и њеном породичном ситуацијом. Налазе се у тешкој финансијској ситуацији, те она зајми новац од своје тетке Савке.

Лик Живке Поповић представљен је на неколико начина. Свакако, на првом мјесту треба споменути њен однос према самој себи, тј. њен лик је грађен на принципу трансформације. У једном тренутку она је немоћна, забринута жена, у другом она је госпођа министарка.  То јој тако слатко звучи да при сазнању да јој је муж добио министарско мјесто, тјера Дару и Чеду да јој то неколико пута понове. Она сматра да је њена позиција много важнија од саме министарске позиције, те каже: „Ако нисам министар, ја сам министарка, а то је, који пут, много више.“ Када се она трансформише, транформише се, сходно томе и њена околина са којем се и овом тренутку налази у кореспонденцији. Већ у другом чину, њен дневни боравак је другачији. У дидаскалијама, соба је приказана овако: „Иста соба, само сада богатија намештајем који је без укуса размештен.“ Овим се не наговјештава само безукусно намјештена соба, већ и безукусни стил и малограђанштина Живке. Она не мијења само намјештај, она мијења и себе. Поступци које она чини као министарка, бесмислени су, смијешни у једну руку, а у другу опет граниче са глупошћу и кичом. Она је лик који је такође приказан на основу поступака које чини. Живка министарка израђује шест стотина визиткарата, она као своје занимање наводи „министарка“, због тога што су све остале министарке направиле златне зубе, и она је, позива Нинковића, које ће да је научи министарском, високом понашању. Она је особа која, желећи да прикрије своју малограђанштину, још је више истиче. Иако то не примјећује, не значи да остали не примијете. Када је постала министарка, она је постала антипод свим ликовима који је окружују. У првом реду, свом мужу Сими, зету Чеди, па и осталима. За разлику од Симе Поповића, који се само епизодно појављује, на почетку и на крају, она је увијек присутна у свим ситуацијама. Он је, иако само епизодно приказан, показао своју личност као мирну и повучену. Приказао је човјека који не жели министарски чин, којем је то наметнуто. Он се не сналази у таквој околини, у околини која се састоји од подмитљивих чиновника, корумпиране државне службе и лопова. И сама Живка за њега каже: „Ђока кума-Драгин назида кућу са партијом, а овај мој растури кућу.“  Он је просто неспособан да слаже, неспособан да се снађе и превари. Чеда то говори и Дари: „Њега је тамо неки луди ветар убацио у министре, а није за то рођен. За министра се мора, брате, родити. Замисли, молим те, он хоће да буде министар и да остане чист.“  Сима Поповић и његова супруга су контрастни ликови. Овим контрастом, због већег присуства Живке на сцени, истакнута је њена личност, њена сналажљивост и спремност на све како би задржала „фијакер, прву вагон-класу и бесплатну ложу“.  Међутим, ипак на крају Сима се супротставља Живки, говорећи како је због ње дао оставку. Но, она не мирује, она му каже: „Шта, због мене? А што због мене, сметењаче један! Боље реци, ниси био за министра, ето ти! Боље то реци!“ Она ту опет доказује да је она главна у кући, да је њена ријеч посљедња и да њу неће нико клеветати ни за шта.

Другачија ситуација антиподности представљена је у односу њеног зета, Чеде Урошевића, и ње. Сличних су карактера, и зато ту долази до пуцања у односу и до неслагања. И он, као Живка, воли да све држи под контролом и да управља и располаже. Међутим, он није примјер малограђанина и њега ситуација у којој се налази не мијења. Он није личност која се трансформише. Сви његови поступци изазвани су Живкиним радњама и уротама које је почела против њега. Он се води по народној пословици: „Ко коме јаму копа, сам у њу пада.“ Његов лик изграђен је помоћу поступака и радње из којих се изводи одређен закључак о њему самом, а исто тако на основу дијалога које води са другима. У првом његовом представљању, када разговара са својом таштом, он је приказан као човјек којег само занима та класа, не интересује га више ништа до његова лична егзистенција. Међутим, каснија дешавања приказују само његову одбрану части себе и своје жене.  У свом разговору, он користи доста ироније. Ироничним тоновима, он доводи хумор на високу тачку. Међутим, његова иронија је блага и он је обично користи када жели некога да исмије. У сукобима са Живком, он не попушта ни у једном тренутку. Свако његово повлачење „у ћошак“ је његов план за израду тактике како се одупријети Живкиним амбицијама да га разведе од жене и уда је „за бољу прилику“. Врхунац његове борбе је писање писма о тобож породици из Кине и називање Живке „одвратном бабом“. Сналажљив је он, као и Живка. Не може се са малом памећу испланирати такво јавно блаћење таште, избјегавање „умешеног колача“ које му је „умесила“ Живка. За све што чини, он има план. Зато и долази до сукоба са Живком. Она, као и он, за све има план. Њихови се планови не поклапају и зато они долазе у сукоб. Она жели да га се отараси, а он, пак, жели да остане крај своје жене.

Познато је да је Нушић критичар друштва, бирократије и политичке власти. Стање у држави, и „стабилност“ министарства приказано је дијалогом Чеде и момка из министарства. Чеда каже: „И вама је сасвим обична ствар кад се мења министарство. Променили сте их много?“ Момак из министарства му одговара у неколико наврата овако: „Много! Коликима сам и коликима ја већ сагледао леђа. Чим видим да министар сваки час зивка благајника, и чим видим много згужваних хартија у корпи крај министровог стола, ја одмах кажем у себи: овај се спрема.“ Момак веома суптилно критикује и исмијава власт која се мијења „свака три дана“. Опонент власти на дјетињаст и симпатичан начин је и Рака, син Живке и Симе. То некултурно, неваспитано и безобразно дијете, чини све оно што не приличи једној „министарској породици“. Живка се према њему односи врло грубо, називајући га проклетим штенетом, стоком, опанчењаком, простаком. Он је мангупско дијете које све више трага за новим сукобима. Рака трага за проблемом како би могао да учествује у њему. Најупечатљивија је његова екскламација коју он неколико пута понавља: „Доле влада!“ и поред тога што је његов отац сад министар и представник исте. Он је поводљив, оно што раде други, ради и он. Рака је у великом контрасту када се нађе у својој новој „министарској породици“. 

Он, који је просто и претјерано хиперактивно дијете које само трага за новим сукобима, не може да се пронађе у таквом окружењу, јер оно налаже финоћу, висину, мирноћу, све оно што он није. Он је представник младежи, дјеце са улице које говоре жаргоном, псују и окупљају демонстрације. Својој мајци каже да воли што му је отац министар из сљедећег разлога: „Па, одсад, кад ме тата истуче, ја само скупим демонстрације, па се раздеремо: доле влада!“ Нимало га не дотичу мајчине увреде, њене амбиције да се дружи са дјецом енглеског конзула или да научи енглески језик. Он и даље ради по своме, псује и учитељици и дјеци енглеског конзула оца и матер.

Потпуно природно профињена, за разлику од своје мајке, је Дара, Живкина и Симина кћерка. Она као да се „бацила на оца“ по својој мирноћи, ставу и одлукама. Када разговара са Чедом о томе како отац не жели да буде корумпиран, она каже: „Па то је лепо. Шта му замераш?“ Иако се не слаже са мајком око њених ставова и свега што чини, и иако су и њих двије изграђене на принципу антиподности, Дарин став према Живки се разликује од ставова других ликова. Она је ту за њу у сваком погледу, и у моментима када она ради глупости и у моментима када треба да је тјеши и да је охрабри. Дара са мајком чека вијести о томе да ли Сима постао министар или није. Чак и када је Живка назове глупачом, она прећути, и даље настави да стоји уз мајку. Иако сматра да су њене жеље нереалне и да она не може постати министарка, Дара не жели то да јој каже у лице. Дара, пак, размишља и о својој користи уколико би отац добио министарски чин: „Ох, Боже, кад би се то десило.. Могао би онда и Чеда..“ Чедина срећа и његова корист је уједно и њена. Она је скициран лик, она се не мијења ни у једном тренутку. До краја остаје досљедна себи. Унаточ разним сплеткама њене мајке да је уда за другога, она остаје хладне главе и само чека тренутак да се сав тај хаос заврши. На основу њеног дијалога и разговора можемо закључити каква је она. Њен лик изграђен је управо на основу тог принципа. Чекајући окончање хаоса које је настало Дара говори Чеди како би највише вољела да отац да оставку. Оца сматра највећом жртвом у цијелој причи. Иако не подржава мајку, није радосна што је Чеда јавно понизио њену мајку. Она му каже: „Осрамотио си нас, осрамотио си целу кућу!“ Међутим, не замјера му, само констатује. И једно и друго слажу се да „није зло што је отац постао министар, већ што је мајка постала министарка“.  Дарин лик изграђен је и на основу њеног понашања према другима. Према свима је љубазна, смјерна и заштитнички настројена. И када Живка грди бивше министарке, она каже: „Немој тако, мајка, па ево и ти можеш постати министарка.“ Оно што нарушава однос и што доводи у сукоб Дару и Живку је Чеда. Дара не жели да се растане од мужа, док јој мајка то непрестано намеће. Ти сукоби углавном остану недоречени, све до тренутка када Чеда кује своју завјеру против Живке и руши јој план који је имала да раздвоји њега и Дару. Дара се и ту не да омести, она мајци врати неколико опаски и за себе заврши причу, а Живка може и даље да прича, њу то не дотиче. 

Вјероватно је свима најзанимљивије било читати или на позорници гледати сцену када Живки долази породица у посјету како би је наводно обишли и успут јој рекли шта би жељели „да им Живка намјести из државе“ сад кад јој је муж постао министар. Ова сцена не приказује само улизивање Живки коју не могу очима да гледају, већ она и доноси какво је стање у друштву било. Очито, владао је непотизам, запошљавао је свако свог. Комично је како сви спонтано говоре Живки шта желе, као да је она министар. Ујка Васа се бори за права породице, он записује све њихове жеље, он их и доводи код Живке. Када се она премишља да ли да им допусти да дођу, Васа јој напомиње: „Нико те на свету не може тако оцрнити као фамилија; нико те на свету не може нагрдити и олајати као што може фамилија. Кажу: опасно је кад кога дочепају новине; море какве новине, нису оне ни издалека тако опасне као фамилија. Зато, знаш боље је добро са фамилијом.“ Васа као да неки начин антиципира оно што ће Чеда да уради Живки – напише новински чланак и назове је „одвратном бабом“. Начин на који говоре, начин на који се понашају и излажу своје доживљаје, приказује све Живкине рођаке управо као малограђане. Међутим, немају они толико дозу малограђанштине као Живка, али и они су се са Живком трансформисали на одређен начин – и они су се сада почели понашати као министарска породица. Једни хоће „положену матуру“, други да прогурају неписмене синове и кћерке у државне институције, трећи пензију иако у животу прстом нису помакнули. Живкина породица је представник друштва. У државном апарату заиста су и радили такви, тј. они неписмени, државне пензије примали су министарски рођаци, иако то нису заслужили, школу су завршавали људи преко ноћи опет преко родбинске везе. Стање у друштву заиста је приказано хаотично, доста критички у овом Нушићевом комаду.

Живка је примјер рељефног лика, лика који се у току трајања свих дешавања мијења. Већ на самом почетку, када сазнаје да је постала министарка, она жели фијакер у коме ће да се провоза као нова министарка: „Пусти ме, молим те! Хоћу да се провозам трипут од Калимегдана до Славије, па макар после умрла! Наредите, господине Перо!“ Поставши министарка, она се већ уобразила, али оно што непосредно сазнајемо из разговора са Нинковићем, она не зна да се понаша „високо и дамски“. Све ће прихватити што јој предложи Нинковић, али са назнаком „она је поштена жена“. Из ове њене констатације може се ишчитати традиционалност и важност поштеног из средине из које она долази. Запрепаштена је Нинковићевим приједлозима, али ипак све ће учинити како би научила да се дамски понаша. Дакле, у њеној трансформацији, помаже јој и тај „учитељ високог стила“. Она тежи и да се укључи у високо друштво, да се спријатељи са енглеским конзулом. У остваривању својих амбиција она укључује и друге: Раку, којег тјера да се дружи са дјецом енглеског конзула, и Дару, коју жели да уда, тј. да преуда за конзула Никарагуе.

 Живка припада типовима ликова који су индиректно окарактерисани. Њена права личност од које не може да побјегне, жена-малограђанка, приказана је највише путем говора. Начин на који она дискутује, начин на који користи реченице заиста је тако и описује.  „Последњи пут, кад је био пријем о краљевом дану, метла сам га тамо у соби, на орман.“ „Тако, да се ти лепо љуцки извучеш из ове куће и да оставиш жену.“  Њена поређења, која често користи, алудирају на једну жену из народа, никако на жену из високог друштва: „Како да се смирим кад ми је искидао све живце: исекао ми живот као фаширано месо! Васо, дај ми пушку, чујеш ли, пушку ми дај да убијем скота!“ „Мишомор ми купи купи! Хоћу да га отрујем, хоћу као пацова да га отрујем!“

При самом крају, приказаћу и једну од порука овог комада: „Ничија није до зоре горјела“. Ову поруку на самом крају износи госпа Ната која посјећује Живку на самом скончању њене министарске каријере. Ната прецизно и јасно говори сљедеће: „Оставка владе госпа Живка, то вам увек падне као гром из ведра неба. Правим ја планове: те овако ћу да наместим кућу, те овамо ћу да правим излет; те у ову ћу бању летос... а тек... бррр..бум! Удари гром: падне влада и оду сви планови у ветар. Згодио ме, слатка моја госпа Живка, па знам како је!“

Нушић је на изванредан начин повезао један такав карактер са стањем у друштву и доста се критички понио према цијелој ситуацији. На крају свог предговора Госпође министарке он пише: „И, ето, из те и такве средине ја сам узео за руку једну добру жену и добру домаћицу - госпођу Живку Поповић, и изнео је нагло, неочекивано и изненадно, изнад њене нормалне линије живота. Такав један поремећај на теразијама живота кадар је учинити, код људи из мале средине, да изгубе равнотежу те да не умеју да се држе на ногама. И ето, у томе је садржина „Госпође министарке“, у томе је сва једноставност проблема који тај комад садржи.“