Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                14 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Изнад облака | Невена Милићевић



ЛЕТИМ 

Летим далеко, 
изнад облака ширим крила, 
ваздух реже моје тело. 
Бела танка пена ишчезава, 
распршују се облаци. 
Преврћем свет у неколико наврата. 
Бирам за станиште високе планине 
и пуста мора. 
Тебе и себе 
и још понеког. 
Правим склониште, 
од свих зала, игара, 
ружних шала, 
што вребају мој мир. 
Не додирују ме оштрице речи, 
висина је одредиште честитих. 

У лету, 
нехотице додирнем понеку планету, 
па изгубим равнотежу 
и осетим земаљску тежу. 
Пожелим да успорим свет 
у ходу ка нечовештву 
коме срља.

Осетим тада да моје се тело у хаосу котрља. 
Ваздух је све ређи... 
Ја нисам птица.
▼▲

ДО ЈУТРА

Ако отресеш прошлост са рамена,
хоћеш ли је заборавити?
За то је потребна жеља.
Обуци нови капут старих успомена.
И понеси ме.
Док размишљаш,
ја ћу бити химера.
Исеци делове сећања,
па направи сувенир.
А кад скинеш капут
и останеш наг,
упиј у себе сваки мој траг.
И заборави ме.

До јутра!
▼▲

ЉУБАВ НА СТО НАЧИНА

Била сам докона,
па сам смишљала
сто начина да те волим.
Један исти сам уобличила,
мало уприличила
и најзад га продубила,
до начина сто.

Могу те волети мислима
у различитим лицима.
Могу те волети као путника
који тражи дом,
па трчећи ходи, не знајући ком.
И на својим петама,
могу те шетати различитим планетама
ума свог.
Умем те волети и топлим удахом
нежног ветра, што носи изгубљени део тебе.
Онај део који ни не знаш да си изгубио.
И још те умем волети
хиперболично.
То је више од свих начина сто.

▼▲


ДИШЕМ

Некад кратко, искидано,
некад дубоко,
смислено,
дишем и кад мислим да не дишем.
Чини ми се понекад,
да знам смисао,
не знам да ли си некада
тако удисао?
Јасно, с циљем,
као да гледаш свет из ваздуха.
Некад дишем на силу.
И моји су удаси тада јачи.
Као роб, кога господар тлачи,
ја тад дишем пркосно.
Тако дишем кад заборавим
да удасима миришем читав свет.
И сетим се да смисао никад није изузет
ако га ја не умем спознати.

▼▲


МИР

Све и ништа
стапа се у једно – вечно, трајно,
циклично.

Звуци јењавају,
царује мук,
говори срце
тихо, а гласно.

Питања и одговори
мењају места.
Све се казује додиром ваздуха.

Мир је чувар унутарњег склада.
Што смо даље од себе,
миру је теже да нас пронађе.
▼▲

ОКО

Зеница, мрежњача,
жута мрља...
Читав склоп ту се котрља,
а све казује око.

У њему је лепота
другог,
у њему је дубина
себе,
у њему је прозор
скривеног.

Надасве је посебно
то чуло вида,
кадро да замке
разара и скида.

И опет склоно
да разиграним бојама
камуфлира свет!

   

Невена Милићевић, рођена 26. 12. 1990. године у Крушевцу. Завршила мастер студије Српска књижевност на Филолошком факултету у Београду. Воли уметност која катарзично делује на људе и оплемењује живот. Верује у добро, љубав и снагу речи. Објављивала је на нелолико сајтова посвећених књижевности.