ЛЕТИМ Летим далеко, изнад облака ширим крила, ваздух реже моје тело. Бела танка пена ишчезава, распршују се облаци. Преврћем свет у неколико наврата. Бирам за станиште високе планине и пуста мора. Тебе и себе и још понеког. Правим склониште, од свих зала, игара, ружних шала, што вребају мој мир. Не додирују ме оштрице речи, висина је одредиште честитих. У лету, нехотице додирнем понеку планету, па изгубим равнотежу и осетим земаљску тежу. Пожелим да успорим свет у ходу ка нечовештву коме срља. Осетим тада да моје се тело у хаосу котрља. Ваздух је све ређи... Ја нисам птица. ▼▲ ДО ЈУТРА Ако отресеш прошлост са рамена, хоћеш ли је заборавити? За то је потребна жеља. Обуци нови капут старих успомена. И понеси ме. Док размишљаш, ја ћу бити химера. Исеци делове сећања, па направи сувенир. А кад скинеш капут и останеш наг, упиј у себе сваки мој траг. И заборави ме. До јутра! ▼▲ ЉУБАВ НА СТО НАЧИНА Била сам докона, па сам смишљала сто начина да те волим. Један исти сам уобличила, мало уприличила и најзад га продубила, до начина сто. Могу те волети мислима у различитим лицима. Могу те волети као путника који тражи дом, па трчећи ходи, не знајући ком. И на својим петама, могу те шетати различитим планетама ума свог. Умем те волети и топлим удахом нежног ветра, што носи изгубљени део тебе. Онај део који ни не знаш да си изгубио. И још те умем волети хиперболично. То је више од свих начина сто. | ▼▲
ДИШЕМ
Некад кратко, искидано,
некад дубоко,
смислено,
дишем и кад мислим да не дишем.
Чини ми се понекад,
да знам смисао,
не знам да ли си некада
тако удисао?
Јасно, с циљем,
као да гледаш свет из ваздуха.
Некад дишем на силу.
И моји су удаси тада јачи.
Као роб, кога господар тлачи,
ја тад дишем пркосно.
Тако дишем кад заборавим
да удасима миришем читав свет.
И сетим се да смисао никад није изузет
ако га ја не умем спознати.
▼▲ МИР
Све и ништа
стапа се у једно – вечно, трајно,
циклично.
Звуци јењавају,
царује мук,
говори срце
тихо, а гласно.
Питања и одговори
мењају места.
Све се казује додиром ваздуха.
Мир је чувар унутарњег склада.
Што смо даље од себе,
миру је теже да нас пронађе.
▼▲
ОКО
Зеница, мрежњача,
жута мрља...
Читав склоп ту се котрља,
а све казује око.
У њему је лепота
другог,
у њему је дубина
себе,
у њему је прозор
скривеног.
Надасве је посебно
то чуло вида,
кадро да замке
разара и скида.
И опет склоно
да разиграним бојама
камуфлира свет!
Невена Милићевић, рођена 26. 12. 1990. године у Крушевцу. Завршила мастер студије Српска књижевност на Филолошком факултету у Београду. Воли уметност која катарзично делује на људе и оплемењује живот. Верује у добро, љубав и снагу речи. Објављивала је на нелолико сајтова посвећених књижевности. |