Уводна реч
Надахнуће је потребно за писање и ђачких састава из српског језика, а камоли за нешто озбиљније. Уводна реч није уметничко дело, али јесте слово које има тежину и носи одговорност онога ко је пише. Велику, дакако. Пишући, ево већ скоро три године, из броја у број Суштине поетике (прескочио сам понекад у недостатку инспирације) свестан сам своје одговорности и баш зато и стојим иза сваке написане речи, запете, тачке... Као главном уреднику овог младог часописа, никад ми нису била важна имена већ дело. Зато су у Суштини поетике многи добили праву и прву шансу да покажу своје списатељско и песничко умеће. Зато сам данас поносан кад ми се јаве млади вешћу да су на неком конкурсу победили, да су издали своју прву књигу или да су доспели и на Сајам. Много их је који ми се захваљују тражећи ми адресу да пошаљу своје дело. Јер, кажу, у Суштини поетике су почели јавно представљање свог писања. Има ли веће награде од сазнања да сте неком били делић те одскочне даске. То посебно има драж, јер у мору свега и свачега што се ка врху пробија новцем и везама, младим и талентованим писцима је све теже. Посебно онима који знају да писана реч не почиње данас и баш с њима. Са сваким новим бројем све је више радова који стижу и заиста бива тешко кад треба неку причу, песму, есеј избацити. Но, молио бих ауторе, а опет превасходно се обраћам младима, не одустајте, шаљите своја дела, јер увек постоји нада да ће се нешто и објавити, да је нешто боље. Као уредник који ишчитава све пристигле радове, не могу заобићи чињеницу да је поезија све више приповедање, неки чудан, скоро тривијални реализам. Све је мање метафора и симболике. Признаћу - као песник традиције нисам тиме одушевљен, али дајем шансу и тој поезији ако нађем бар мало душе у том приповедању. Насупрот песмама, кратке приче су све краће, лишене приповедања и са много метафора и поетике. Не сматрам да је то лоше, али мислим да причу не треба свести на песму као што ни песму не треба претворити у приповедање. Али, време ће као и увек свему пресудити.
А. З. | Пригодна песма ЈЕСЕН Кô горда царица и бајна, са снопом златнога класја, На пољу јесен стоји. Са њене дражесне главе Лиснатих врежа сплет чаробно спушта се доле, До саме мирисне траве. Пухором посут грозд у једној подигла руци, И слатко смеши се на њ. Питоме и благе ћуди, Припрема она сад спокојне вечери и дане, И жетву богату нуди. Како је мамљиво све! На старом огњишту мирно Пуцкара црвенкаст плам. Кад магла покрије равни И влагом испуни зрак, ту прошлост васкрсне древна, И гатке времена давни'. И позно у тавну ноћ разговор спокојно бруји, Док дремеж не свлада све. И страсно шаптање тада Кроз мирни прошушти дом - ал' и то губи се брзо,
И сан лагано пада. Војислав Илић Осврт Егзил у срце |