Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

<<назад 3

https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin

Бајка о мраву и џину | Наталија Кончаловскаја

С руског превела Љубица Несторов

Главна је личност ове бајке

најмлађе дете Мравице – мајке

и Мрава – оца, дакле, – Мрав.

Момак је кршан, весео, здрав.

У мравињаку нико од њега смелији није,

па га се боје силеџије.

Мравињак је – Мрављи дом.

Зграда – прави солитер.

Спратова он има много;

петнаест, шеснаест, или више.

Избројати ко би мог'о

све улазе, просторије,

оставе, плакаре, нише.

Од подрума до поткровља

безброј соба, купатила и кухиња,

па складишта,

разних сала, зимских башта за одрасле,

а за децу – обданишта.

У том Дому живи складно,

тихо, радно

једна мравља заједница

као права породица.

Чиме се вредни мрави баве?

Свим и свачим:

држе стоку – овце, краве,

ору земљу, саде, сеју, жању, косе

и зрневље драгоцено

у складишта своја носе.

Славно им је другарство.

Па када се изненада неком такве ствари десе

да вукући бреме тешко на свом путу изнемогне,

друг потрчи да помогне

и до куће тежак терет да понесе.

Или кад у каквој тучи

рањен буде другар неки,

мрав ће сваки без изнимке

да поведе (ил' понесе) друга кући,

или, можда, до болнице,

да му прву помоћ пруже

и ураде рентген-снимке.

А болница! Тиха, бела. Собе чисте.

Па особље – брижне сестре и лекари,

педијатри, интернисте,

окулисте и зубари.

У случају да затреба,

адресу вам дајемо, ево;

Мравља кућа, крило лево.

Драга децо, ви свакако добро знате

ко над миром и слободом

ваше земље будно бдије.

Зато нек вас не зачуди што капије

Мрављег дома стража чува;

што војнички тешким ходом

чете мрава обилазе

све улице и прилазе.

Једну такву чету води

главни јунак ове бајке,

у панциру и под шлемом,

леп, весео, снажан, здрав

– храбри Мрав.

Мирно су текли дани и ноћи

у срећној земљи мудрих мрава.

И баш кад нико сањао није,

деси се ова несрећа права:

са штапом дође сурови џин

и без мрвице сажаљења

разруши срећни солитер њин.

Узалуд страже и њина бдења.

Руина постаде дивни Дом.

Искривљене степенице,

порушене таванице

затрпане земљом, грађом сви пролази и ходници.

Војска хита да помаже

коме треба.

Све се ради тихо, ћутке, без јаука.

Зашто да се запомаже?

Зашто да се плаче, кука?

Ништа неће пасти с неба.

Мрави знају;

само рад и дисциплина

сад помоћи могу њима

да победе и истрају.

И ево их,

раде,

граде,

све што могу поправљају

да их не би зима

љута,

каква често овде бива,

затекла без топлог кута.

А сада, децо, још једна вест:

мравићи имају ножица шест.

Да терет држе

две им служе;

остале четир да би брже

до места где се Дом нови рађа

пристигла с трудом шарена грађа:

каменчић бели, латица руже,

иглица бора, бобица клеке

и мрка кора са неке смреке.

Данима тако колона смеђа

тихо и журно са грађом иде.

На њеном челу, мајке ми миле,

очи ми неког познатог виде:

нашега Мрава, погнутих леђа,

(њих врећа с песком савија тешка).

Чело му знојно, набрекле жиле,

ал′ лице зари лепота смешка.

Но изненада

из шуме искрсну злоћуди Џин.

Капут се његов претећи плави.

Огромне чизме и страшни штап.

Смрт прети нежном цвећу у трави.

У мени зашуми страха слап,

бео и хладан од мисли једне:

„Каква ће несрећа да задеси

раднике-мраве, стрпљиве, вредне?“

Чим спази мрављег предводника,

сурови Џин се брзо саже,

зграби га грубо за оковратник,

можда у жељи да га „смаже“.

Ал' му се Мрав, ко прави ратник,

смело и вешто спусти низ прсте

- литице стрме и опасне,

и стаде на сред огромног длана.

Подиже главу, испрси груди

и Џин чу речи храбре и гласне:

„Да ниси никог од нас дир'но!

Разуман буди!

Ми ником зла не наносимо,

радимо вредно, живимо мирно.“

Зачуди ова смелост Џина.

Пожеле жарко да малог створа

осмотри боље. Кад саже лице,

мрав види очи дубоке, бистре,

ко два бунара, два извора

и густе, густе трепавице.

Обрва жбуње пуно је трња.

Међ обрвама нос – планина,

а затим чело ко глатко поље

и тамна, тамна, од ноћи црња

кудрава коса страшнога Џина.

Сад нову снагу доби Мрав.

Зарони поглед у бунар-око

и пун презрења, горко рече:

„Ах, ти си, значи, онај Џин

што сруши нашу кућу среће?

Јак си и можеш као од шале

смрвити све нас слабе и мале.

Па ипак, хоћу да правде ради

сазнаш да презир носим у души

за оног који ништа не гради,

већ туђих руку марљива дела

ломи и руши.

Чудo се деси, велико, право:

кајање замагли око плаво.

И длан сурови страшнога Џина

постаде нежна носиљка мека;

Она је кући издалека

однела мајци храброга сина.

Народе мрављи, слушај ме сада:

док градиш нову кућу среће,

не бој се више онога Џина;

нанети бола, невоље, јада

он више никад никоме неће.

***

А сад је, децо, дошао час

да с Џином чудним из ове бајке

упознам најзад и све вас.

Гледајте слику! Без много муке

препознаћете очи плаве,

што се смејуље и што се стиде,

јер овај дечак, овај несташко

с вама у школу и разред иде.