КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

МАЈКА КАТАРИНА

На прослави седамдесет петог рођендана мајке Катарине, није било пуно родбине, тек њена дјеца и дјеца њене дјеце. Оно што ју  је посебно испунило срећом и поносом, био је долазак њене ратне дјеце - три инжењера, један доктор знаности, па професорица и лијечница.

Тих ратни година, Катарина је остарјела за барем десет година. Не, нитко јој није погинуо, ништа није било у њеној близини срушено и спаљено, али ју је убио рат који је буктао, што је у њеној  козмополитској души било нешто незамисливо. Помисао на чланове уже и шире обитељи, расуте по свим балканским просторима, носила је као велики терет на срцу. Родитељи још живи, тамо негдје далеко, једна сестра у Сарајеву, друга у Марибору, један зет Мостарац, други Смедеревац, једна тета у Новом Саду, муж јој Далматинац, стриц већ годинама у Скопљу. Ту је био и читав батаљон братића и сестрични, расутих по свим балканским просторима. Чија је она? Коме припада? Све јој је било збркано у глави. Против кога би њен син ратовао, коме би метак послао? Ходала је по кући као робот, до касно у ноћ слушала вијести са ратишта, МАЈКА КАТАРИНА молила се Свевишњем и много пута поновила да једном у миру, први за ратни злочин требало би одговарати неки новинари.

Носећи свој криж на леђима, стално се осјећала кривом, жељела је некако и некому помоћи, а није знала како. А онда, отворила је врата свог дома. Прво су стигле двије средњошколке из ратом захваћених подручја, и остадоше до матуре. С њеном дјецом студентима, сваког петка стизали су Дамир, Емир, Денис и Марко. Неки наши, неки њихови, нитко није могао дому свом. Доносили су торбе прљавог веша и очи пуне туге. Прала је мајка Катарина, пеглала, кухала, колаче пекла, торбе при повратку пунила, често тјешила, пред спавање грлила. Ријетко је имала времена за одмор, а кад би остала сама, често би збрајала, калкулирала, преко тједна се често задовољавала крухом и пекмезом, али кад би стизала њена дјеца, свега је морало бити. 

Дође тако и толико жељени мир. За труд мајке Катарине, многи су знали, али су га брзо заборавили. Имали су брига, требало је творнице откупити. Нормално, без новца. Није она похвале и одликовања  ни очекивала, нити су јој требала. Стигло је нешто најљепше за њено рођенданско славље. Дошла су њена дјеца, чак и из далеких крајева. Њихови загрљаји гријаће је до смрти. Оно што јој је било души најмилије, је то, што су били и остали добри пријатељи, а било је наших и њихових. И док су други пребрајали побједнике и побијеђене, она се поносила човјечношћу своје већ просиједе дјеце.