Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                20 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Критика
Романи о сликарима
Рембрантов троугао, Девојка са бисерном минђушом, 
Сунцокрети, Насликани пољубац







Пише: Сања Живковић



Када се говори о романсираним биографијама сликара, често се помисли на Ирвинга Стоуна и на његов стваралачки опус. Међутим, постоје неколики мање познати аутори, од којих за ову прилику ваља издвојити четири који су се на различите начине бавили сликарима. У складу са тим у наредном тексту бавићемо се романима: Рембрантопв троугао, Девојка са бисерном минђушом, Сунцокрети и Насликани пољубац. Сви они третирају одређени сегмент из живота познатих сликара, и то не било који, већ онај у којем је уз њих жена која их је инспирисала и која је имала одређену улогу у њиховом стваралштву. 

Прво дело којим ћемо се бавити јесте  Рембрантов троугао, Ђачинта Каруза, који  стоји наспрам осталих у неколиким дистинкцијама, од којих ваља издвојити три. Наиме,  исприповедан је у трећем лицу (приповедач је хетеродијагетички), док су остали исприповедани у првом из визуре жена (приповедач је хомодијагетички); у наслову је синтагма која нема везе са сликама, док остали у насловима носе имена слика, које су заштитни знак уметника којим се роман бави; паралелно са причом о Рембранту тече прича са елементима трилера, која прати живот болничарке чија улога у његовом животу није занемарљива. Такође, овај роман интересантан је и по константној тријади: број три из наслова се пренео на његову структуру, те је подељен на три дела, од којих је сваки посвећен по једној жени које су обележиле Рембрантов лик и дело: Саскији, Хертији и Хендрији.  Иако је у првом плану Рембрантов емотивни живот, Карузо га не запоставља ни као уметника, те провлачи неколике приче о настанку његових појединих дела. Тако читалац бива уведен у тајне настанка Саскијиних портрета; сазнаје и ко се крије иза лика Саре која чека мужа прве брачне ноћи; чију пажњу је заокупио централни лик композиције Ноћна стража, ко је био Др Тулп и у каквој је вези био са Рембрантовом породицом. Читаочева пажња се тако на интересантан начин усмерава на истраживање о поменутом уметнику.

Роман Трејси Шевалије Девојка са бисерном минђушом бави се холандским сликаром Вермером. Ауторка сагледава уметника очима музе, која је врло кратко била у животу познатог уметника, али опет довољно да захваљујући њој настане његово најчувеније дело. Наиме, судећи по књизи, девојка са слике је Герта, служавка, која је са Вермером остварила посебан однос, те ју је као такву увео у фамозни свет технике коју је користио приликом сликања, начинима сликања, а неретко је и она била та која му је сугерисала измене на неколиким сликама, а једна од најбољих примера за то је слика Ван Рејвенове жене. Читаоци се овде срећу и са појмом  „камера опскура“, објашеним тако да буде разумљиво за широку читалачку публику. Све време прича о сликару је у сенци у односу на причу о Герти, чиме се показује да су и музе биле подједнако важне у животу уметника, као и да су све фацијалне експресије, погледи, покрети  у којима су приказане зависиле управо до тога колико су их уметници познавали, тј. колико су им били блиски.

Најкомплекснији од свих поменутих јесте роман Шерами Д. Бандрик Сунцокрети. Наиме, он је интересантан по више основа. Композиционо, аутор пре сваког поглавља наводи цитат, који је уједно и његов мото. Њихове наслове можемо поделити на две групе, при чему прву чине они који су називи слика, те та поглавља представљају малу историју настанка датих слика, а другу они који се односе на битне догађаје у животу Ван Гога. Посебно треба истаћи да је у овом делу пописан изузетно велики број слика поменутог аутора, што не чуди с обзиром на то да је ауторка романа по струци била историчар уметности. Интересантно је и то да је она од неколиких 

података о извесној жени лаког морала која се свега неколико пута појављује у контексту о Ван Гогу, реконструисала лик Рушел, која је уз Ван Гога остала до његове смрти. Шерами изузетно питко, пријемчиво, гради лик Ван Гога, који је непрестано растрзан између онога што јесте: уметник, чије се слике не продају и онога што би желео бити; између живота протестантског свештеника и раскалашног живота који је водио као сликар; између љубави према Рушел и кодекса који намеће породица; лик који стално хода по танкој граници лудила и генијалности, да би на крају превагнуло ово прво и нагнало га да одузме себи живот. Бандрикова нам помаже да сагледамо и боље упознамо ликове са његових портрета, али и места која су га инспирисала. Захваљујући томе сазнајемо зашто је имао тенденцију да слика велики број портрета жене, која љуља колевку, затим сунцокрете и житна поља. Последњи мотив се може довести у везу са његовим самоубиством, с обзиром на то да је међу житом и одузео себи живот. То даље отвара питање да ли је Ван Гог на својим сликама заправо исписао свој крај, као што су то неретко чинили писци у својим делима? Такође, у роману се поставља и питање односа са Гогеном, као и моменат одсецања уха, тј. да ли је то било самоповређивање због љубоморе или је у питању нешто сасвим друго. На послетку, треба рећи да је ауторка исплела причу чврсто саткану од фикције и чињеница, смештајући је у дати историсјки оквир, тако да сваки читалац добије жељу да подробније одгонетне све тајне у вези са животом и радом Ван Гога. 

Последња, али не мање важна књига је Насликани пољубац, Елизабет Хики, богатија приказима историјских прилика у којима је уметник живео и радио. Наиме, по начину на који су третирани Климт и Емили Флеге, као и њихов однос и уклапање у тадашње стање у уметности, можемо рећи да се овај роман у највећој мери поклапа са историјским чињеницама. Интерсантан је и композиционо, јер нас ауторка води кроз два времена. Једно је оно из ког  Емили приповеда, а друго је оно о коме приповеда. Такође, постоје и поглавља која су кратка историја настанка појединих дела, која би могла фигуриртати потпуно засебно. Оно што се осећа више него у осталим делима јесте Емилина самосталност. Она није била само муза, већ је и сама била једна врста уметника и као таква стала раме уз раме са Климтом. Хикијева нам га је дочарала као сликара, али и као заљубљеног мушкарца који се не стиди да покаже да му је истински стало до некога; затим као приврженог брата, али и као човека који не жели да довршава туђе радове. Упознајемо га и као део једног друштва, као неког ко је био Сецесије, а затим иступио из исте. Другим речима, Хикин поглед сеже много даље од приказа једног уметника. Она вешто приповеда историју једног времена, али и о положају уметника и судбини дела после његове смрти. Такође, откривају нам се детаљи настанка неких његових слика, од који је најинтерсантнија Пољубац. У вези са њом подцртава се да је Климтова првобитна идеја била да наслика себе и Емили у том положају, али је касније то променио и одлучио да мушкарца на слици промени. По завршетку књиге, читалац не добија жељу да се детаљније позабави само Климтом, већ и животом и делом Емили Флеге, те бисмо слободно могли рећи да ово није само роман о Густаву Климту, већ и о оној која га је равноправно пратила, о Емили Флеге.

Из свега наведног можемо закључити да су поменути романи конципирани тако да наведу читаоца да открије границу између фикције и реалности, између онога што се догодило и онога што се слути или је замишљено. Такође, у њима се ставља акценат на улогу жене не само као музе, која је својом посебношћу „изазвала“ уметника на стварање, већ на ону која му је и ослонац и са њим може стати раме уз раме.