Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                12 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin





Завичајне приче | Мирослав Мишо Бакрач



СНАГО

 

Сјећам се када смо уз свјетло шкиљаве петролејке читали ријетка писма  која су од њега долазила,  "из свијета'',  како су стари говорили.  У трошној кући плакали смо сви. Моја мајка Маја највише. Одгајила га је, његовала и чувала, од када му је мајка умрла, убрзо послије порођаја. Ђевер јој је био. 

Е, мој  Снаго, мој школовани сине! понављала је уз плач. Тако га је звала. И за остале ђевере и заове имала је своја имена: Вилка, Златка, Душа, Злато... 

Свечаност  у души обузимала је сву чељад у кући када је издалека долазио. Вољен. Увијек радо очекиван као прољеће после дуге, хладне зиме. А он... Исијавао је ведрину и љубав. Све му је код нас било мило и лијепо. 

Када је завршио факултет прориједише се доласци. И када би дошао, увијек је  било узгред. Приклањао се једном брату. Другог је запостављао. И није то крио. Отуђеност је постајала све већа. Једнога дана за моју мајку проговори, опоро: Види ону глибару!“ За снахе је налазио друге називе: погануље... Овај је био најблажи... Бирао је вријеме кад ће се то најбоље чути. Када смо сахрањивали брата, највише нас је заболело.

На ово се морала ставити тачка: Од данас, нигдје гдје се сакупљају дјеца твоје браће, за тебе нема мјеста!“, рекох му опоро, а душа ми замрије. Морао сам. И би тако.

Моја мајка Маја на све ово само рече: Е, прешколовао се мој Снаго!“

Гледам га, данас, како посрће кроз живот. Сам. И они које је створио далеко су од њега. Они који су га волели болно испраћају његову самоћу. Не знам ко ће за њим заплакати!


СУСРЕТ


Јутрос се сетих једног догађаја који ми се десио прије неколико година. Љетовао сам у Пиви. У повратку Нишу, савлађујем километре на предивном путу који од Пиве преко Никшића и Подгорице  иде кроз кањон Мораче. На Платијама одмор поред чесме из које шикља свјежа планинска вода. Па опет даље.

Прођосмо  чаробну долину Лима и Беране. На успону према Турјаку примијетих да  ми отклон на инструменту који индикује пуњење акумулатора показује ненормалне величине. Час спада до  најнижег, час се пење до енормно високог нивоа. Дугачки тунел прођосмо и почесмо да се спуштамо кроз  таласасте заравни Турјака према   Рожају.

По изласку из боровите околине уђосмо у Рожај.

На самом уласку са лијеве стране прочитах: Аутоелектричар Хасан. Свратих. 

 На улазу у радњу на ниском троношцу затекох старијег човека. У рукама држи и загледа алтернатор неког аутомобила. Не подижући поглед са дела који држи у рукама упита: 

— Изволите! Шта желите?

Објасних му зашто сам свратио. Устаде  са столице и рече да ће  одмах да погледа. Подиже поклопац хаубе  моје ладе самаре,  укључи аутомобил и убрзо констатова да је реглер неисправан. 

— Са овим не можете даље. Постоји опасност да се инсталација упали. Проблем је што ја немам овај дио да вам замијеним, али имам рјешење. Јутрос ми је комшија довезао своју ладу самару, ону бијелу. Отишао је на Пештар да купује јагњад. Са ње ћу скинути  реглер и уградити га у ваша кола. Сјутра  ћу из Берана набавити дио  и уградити га у кола мога комшије. И вук сит и козе на броју!

И уради тако.

Док је  приводио крају уградњу реглера упитах га:

— Колико сам вам дужан?

— Ја знам да се  ви враћате са мора и да сте тамо потрошили све паре. Овај дио кошта око пет евра. Платите, ако имате, толико. За руке вам нећу ништа наплатити. Нијесам ни утрошио много времена

— Нијесам био на мору. Јутрос сам кренуо из Пиве — рекох.

— Из Пиве? А одакле, из кога села?

— Са Горанска? — одговорих. 

— Тамо има  Бакрача?

— Има.

— Нешто ћу ти рећи. За вријеме Пете офанзиве,  у љето 1943. године  рањен сам у борбама са Талијанима и четницима на Војнику. Два дана сам маршевао а онда се рана заљутила. Када смо пролазили кроз неки катун оставе ме у једној кући. Била је то кућа Анта Бакрача. Тамо сам остао  скоро мјесец дана. Чували су ме и његовали као некога најрођенијег. Посебно његова снаха Маја. Сваког дана ми је доносила храну, мијењала облоге, давала љекове које је доктор дао када су ме оставили. Била је  у црнини. Тих дана јој је умрло једно дијете у збјегу. Имала је само једног сина, малог трогодишњег плавкастог дјечака. Звала га је Мирчета. Е, то никада не могу заборавити!

— Тај  Анто  је мој ђед. Маја је моја мајка. А ја сам Мирчета! — рекох.

Он  мало поћута. Чух како му одвртка испаде из руке. Онда се усправи и окрену према мени. Низ лице су му се  котрљале  сузе. Приђе и загрли ме ћутке. А онда као да се отрже. Стаде испред мене и просто нареди:

— Скидај наочаре! Добро ме загледа у очи.

— Имаш зелене очи — рече и поново ме загрли.

Испричасмо се о свему и договорисмо да када други пут будем пролазио овим путем свратим, покупим га и одведем у Пиву. Одржах реч, али га не затекох. Почивао је на гробљу у близини.


ГУСЛЕ

 

Док сам јуче шетао лепим парком у коме се налази црква „Свети Цар Константин“ у Нишу, сретох Вукашина. Кршни Црногорац из Куча. Седосмо да попричамо. Земљаци смо, има о чему. Пребирамо тако и прошлост и садашњост док ја  не поменух гусле. То као да Вукашина опари. Гледа ме  некако упитно и ништа не проговара. Почех да размишљам да  случајно не рекох нешто неумесно, али не нађох ни једну реч која би могла да има такво значење. А он само ћути. Упитах га да ли има нешто да ми каже.  

— Имам, бога ми. Само не знам како да ти саопштим своју бруку. Мислим се да ли да  кажем или не кажем... Но, ипак ћу je теби рећи. Имам ја, хвала Богу и Светом Василију, четири унука. Овај најмлађи зове се Марко. Дадох му име по Марку Миљанову. Крвно смо везани за Дрекаловиће, па вељу ако Бог буде хтио, да усадим у њега мало чојства и јунаштва. А лијеп је. И паметан... Мислио сам. Одличан ђак, нема шале. Иде у шести разред, ту, у школу „Свети Саво“. А јуче ме, земљаче, разочара.

Узео ја, како ти рече, „гусле јаворове“, да  мало прошетам кроз прошлост, да се подсјетим на јунаке и бојеве. Треба то у ово вријеме нејунаштва, у коме се и не може исказати витештво. А чојство... Богами, изгледа да је умрло или је на самрти. Прије но почех, зовнух Марка да дође  код мене да му нешто одгуслам. Набрајам му јунаке и бојеве, витештво, страдања и погроме које је трпио српски народ... а он ме не слуша. Сјео за компјутер. Нешто ужурбано ради, богами ко да скупља и навиљча сијено пред кишу.

Ваљда му досадих па се окрену да ми каже да то њега не интересује. Каже: „Какви јунаци, какви бакрачи. Мене, ђеде, то не интересује. Никад ја нијесам чуо за то о чему ми говориш. Ја то не волим. Када си год гуслао ја те нисам слушао. Мене интересује  ово што радим на компјутеру. И ја ту имам своје јунаке.“ И све тако, док ме на крају не позва да он мене научи да, како оно рече забога, „сурфујем“. Е, шта ћемо да радимо, мој земљаче? — упита и заврши причу. 


 РОЂЕНДАН

 

Са зида радне собе посматра ме календар. Наређани дани два мјесеца: јуни и јули. Шездесет један број и имена дана поређаних у реду. Изнад пејзаж. Мало језеро упија у себе обрисе омањег брда и раштрканог дрвећа из околине. Пут вијуга преко зелене ливаде губећи се иза брежуљка. Кроз још неолистале гране провирује небо. Колорит плаветнила и раштрканих сивкасто–бијелих облака надмено осматра са висине. Један облак се оцртава на одсјају мирне површине језера. Инспирише ме да проговорим хаиком:

 

Мирна површина језера

уљуљкана у зенелилу –

облак се купа.      

 

Одједном, карактеристични звук мобилног телефона упозорава ме да обратим пажњу на календар. Тамо је забележен неки догађај који треба да буде примећен: неки рођендан, годишњица, важна активност, актуелно збивање... По данима и сатима. 

Данас мој најмлађи брат има рођендан. Рођен је на дан Светог Петра и седамнаест година  је млађи од мене.

Окренух се према урамљеној породичној фотографији. Загледан у њу видим далеку прошлост и непролазну стварност. Замишљам тренутке и утврђујем да памтим где је фотографија и када снимљена. Први  с лијева стоји брат Машо. До њега отац Ђорђије, са црногорском капом на глави. Па мајка убрађена у црну мараму испод које вире плетенице косе. Ја лијево од ње. Испред чуче брат Станиша и сестра Љепосава. Па Томислав. Смета ми што је сестра затворила очи, пред снагом сунца које  нас  обасјава. Очи су огледало душе. Криво ми што се  њене лепе граорасте очи не виде. Нека празнина исијава иза затворених капака.  

Давно вријеме а као да га сада живим. Запљускују ме радост и туга. Смјењују се у таласима. Сјећање на то вријеме исијава љепоту и љубав. Туга навире  кад увидим да их троје већ нема. Сем у незабораву.

Проговорих: 

Срећан Ти рођендан, брате мој! Кажу да када Бог некога много воли, дарује му нешто велико и лијепо. Замисли колико  мене воли када ми је  за брата даривао тебе. СМС порука зајезди кроз етар.