Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                   2 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Поетски времеплов



Петар Петровић Његош
рођен 13. новембра 1851. године

***

У временом и бурном жилишту
човјеку је срећа непозната –
права срећа, за ком вјечно трчи;
он јој не зна мјере ни границе:
што се више к врху славе пење,
то је виши среће непријатељ.
Наша земља, мати милионах,
сина једног не мож' вјенчат срећом:
самовлацем кад постане њеним,
тад наздрави чашом Херкуловом.

Наше жизни прољеће је кратко,
знојно љето за њиме сљедује,
смутна јесен и ледена зима;
дан за даном вјенчаје се током,
сваки нашом понаособ муком:
нема дана који ми желимо,
нит' блаженства за којим чезнемо.
Ко ће вјетар луди зауздати?
Ко л' пучини забранит кипјети?
Ко л' границу жељи назначити?

Луча микрокозма
(одломак)
1845.

Божидар Стојадиновић
рођен 7. новембра 1895. године

ОДАР

Одар је то, где се свесно лèже: 
Пут је то којим циљ за циљом иде, 
Низ замних плоча што се једва виде, 
Мир свода што се полагано слèже 

Умри у болу! 
     Умро је и ћути; 
Не тражи срећу! 
     Ал' га она стиже. 
Не зову га; ал' оне се не диже: 
Срећа је вечност, а бол су минути. 

И очи, очи хладне, кô од стакла, 
Тајна живота и жив израз пакла 
И сасушена задња суза нека: 

То је реч мртва, уздах среће који 
Залеђен крајем од усана стоји, 
Да каже сву моћ умрлог човека.

Милутин Бојић
умро 8. новембра 1917. године 

ОЧИ

Муче ме твоје очи никад сталне,
Час смртно црне, час ко осмех нежне,
Час модро плаве, зелено опалне,
Кристалне
И меке као пахуљице снежне. 

Њин господски поглед свуд ме прати.
Ја бивам нема и безвољна лутка
Изнад које се низ облака јати,
А пати
Што крв ће твоја у њу да се утка. 

Чујем реч њину ко властиту грижу,
У звездама их видим кад се роде;
Челичне, оне до кости ми стижу
И сижу
Разорне, мутне ко пролетње воде. 

Неизгладљиве ко вечно клете
Пољане, које мртве усе згрћу,
За туђи ујед на мени се свете
И прете
Те очи које не тамне ни смрћу.


Иван Алексејевич Буњин
умро 8. новембра 1953. године

СУСРЕТ С БОГОМ

И цвеће, и бумбари, и трава, и класје жита, 
И плаветнило неба и подневна жега... 
Доћи ће време – Господ ће блудног сина да упита: 
„На земљи, беше ли срећан после свега?“ 

И заборавићу све – сетићу се само ових 
Пољских путева између класја и трава – 
И припивши се уз колена милосрдних 
Од слатких суза неће моћи да одговори глава.

Милан Комненић
рођен 8. новембра 1940. године

СЕЛИЦА

Не премири у косовом гају,
где кос смиље у обрве везе,
у обрве до иза поноћи,
јер је сенка од косовог перја,
косокљунка до нижег појаса,
закликтала, потом претрнула,
а коса јој у милодув пала,
чим се грцав умрсио јецај
с милодува павши на земљицу,
и коса јој чежњама чешљана
и власи јој у руј се узнеле
и перчин се у пламен узнео.
Не запевај, не попевај, у самоти:
" Тихо теци ситна рибо у потоку,
ти си моја ноћна брига ".
Чим засузи јесен са Голеша
и одмиле гује у пештере,
привићеш се и ти пусту дому
у коме се ватра укрстила,
укрстила па се угасила
да се болна, на северу јави,
на северу, око Смедерева,
Крагујевца и ужом Србијом,
где је уско откако је века.

Милена Павловић Барили
рођена 5. новембра 1909. године

СПАЛИЋЕМО МЕСЕЦ

Спалићемо месец 
да употпунимо ноћи 
да одрешимо снове 
да суздржимо дах. 
Онда ће Игра 
потећи из наших дланова 
сухих од живота.
Ни хитра 
ни спора неће бити. 
Биће сама. 
Као велики шестар 
потпуно упоредна 
с механичким ритмом 
распадања. 

Александар Блок
рођен 16. новембра 1880. године

СНЕЖНО ВИНО

И опет те у вину гледам,
Осећам страх пред твојом сликом,
Твој осмех опет блесну чедан
У коси тешкој, змијоликој.

Оборен тавним млазевима,
Уздишем опет, без љубави,
Нестали сан о целовима,
О мећави што тебе слави.

Дивним се смехом смејеш мени,
У чаши вијеш слично змији,
Над твојим крзном скупоценим
Чарлија ветрић голубији.

Како, кад жива капља пљусне,
Не видет' себе у тој пени?
Не сетити се твоје усне
На мојим назад забаченим?

29. децембра 1906.

* Превео Миодраг Сибиновић

Ђура Јакшић
умро 16. новембра 1878. године

ОРАО

Близо до неба гора је чарна,
Не треба орлу тек један лет,
Само да пусти крила немарна —
Презрô је давно презрени свет.
 
По тавној магли тешког вихора
Неће на земљу ни небо, хол!
Небо му с’ чини да пасти мора,
А пуста земља сам један бол.
 
Тихо се вије, облаке гони,
Презирућ гледа у сунчан зрак...
Стреловит после на земљу рони
И крвљу капа земаљски мрак.
 
У Сумраковцу 1858.

Александар Лесо Ивановић
рођен 21. новембра 1911. године

ЈЕСЕН

Опет је јесен стигла са својом сивом пратњом;
маглом и кишом и влагом и људском патњом. 

Мутне је воде и прозори мокри снимају
и сви је људи у очима имају. 

Је ли то одраз, као у окнима,
јесени ове у људским очима? 

Ил’ кроз њу мутну пролазећ занесен
то свако носи собом своју јесен? 

Лопе де Вега
рођен 25. новембра 1562. године

ЖЕНА

Жена је добро највеће у људи, 
(лудост је рећи да то није тако)
она нам даје живот, добро свако, 
она нам често смрт и отров нуди. 

Мирно се небо у оку јој буди, 
а много пута паклу је једнако; 
свет вредност њену уочава лако, 
а човек пати од подле јој ћуди. 

Она крв даје, живот нам подари, 
и Бог не створи од ње луђе ствари:
сад анђео је, сад гора од змије. 

Воли па мрзи, милује па мрви, 
и жена, то је ко пуштање крви
што каткад спаси, а каткад убије.
 
Душан Радовић
рођен је 29. новембра 1922. године

ЧУДНА СЛИКА

Насред једног чудног рама
Указа се слика нама:

Кроз кишу што пада, пада,
Лети птица понад града.

Ал кроз тренут: нема више
Ни те птице, ни те кише.

Из истог рама сада:
Сија сунце изнад града.

(Још да додам: слику ову
Сви сем мене прозор зову.)
 
 Матија Бећковић
рођен 29. новембра 1939. године

НИКАД ВИШЕ

Мило створење које си сад сена
Мали пепео само успомена
А та је сена и та успомена
Мој једини живот и једина жена.

Ти мало Рушче цео свет би дао
Кад би те још само једном угледао
Како идеш кући у наручју с цвећем
(А ја те с прозора гледам и не трепћем). 

Милош Црњански
умро 30. новембра 1977. године

НА УЛИЦИ

Кад светиљке сину 
и улице пођу у висину, 
у тами стојим ја. 
На свему што дође, 
мој осмех засија. 

Нестану боли окови и лаж, 
од мог погледа зависи сва драж 
свега што прође. 

Жене пролазе и облик губе, 
смеше се, па ми приђу да ме љубе, 
а ја им нову сенку дам. 

И док тио замагли ноћ 
улице пуне сени, 
ја имам неба безграничну моћ, 
сви боли света скупе се у мени. 

К'о цветићи бели са месеца 
рађају се по улици деца. 

Од осмеха мог умире дан, 
и сваког кога погледам 
стиже моја судба срећа и сан. 

Кад махнем руком нехотице 
нове звезде сину. 
Тад сјајан тужан цео град 
личи на моје лице. 

Сви иду у небо да ме виде 
по улици звезда и сребра. 
Ја стојим распет сам на зиду, 
а Месец ми благо пробада ребра.
 

Милорад Павић
умро 30. новембра 2009. године

У СНУ РУЧАК

Туђим прогоњен страхом страх нас ко дивљач крупну
из језика у језик терајући
догна међ чудне речи неке као кући
као у неку песму свеукупну
где гроб у гробу лежи и нема простора новог.
Носимо на језику реч
ко прстен птицу и облак у сафирном оку што носи.
Опадају нам власи са лишћем
и птицама гнезда у својој градимо коси.
Од брадатог камења и последње беле земље у вину
Сазидасмо пећ у пољу и покрисмо је црепом.
Кашике пуне речи откидамо од уста и хранимо уши
но кућу не подигосмо и у ноћима под стрехом пећи
на кишама младим припитомљавамо памћење
и претражујемо у срцу помрчину
бројећи колико слова у мрак још смемо рећи.

Пабло Пикасо
Песник