Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

<<назад 7

https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin

Поезија наших дана

ЈЕСЕЊА СЕТА

У мом оку

Једна сета

И једна туга;

И ноћ једна дуга

Годинама бива,

Мрачи око мене;

Јесен је сива

Месец умире

А лишће вене,

Зашушти и плаче;

Мрачи око мене

Све јаче и јаче

~ Слободан Ненадовић ~

* * *

Ти си она звезда

што трепери у ноћи –

реци да ти си!

Намигни ми да знам

да ти се обрадујем сваке ноћи,

ти си онај осмех

који умрси гране

па се за моју косу закачи –

реци да ти си!

Да се никада не очешљам

ти си она кап

што у оку ми стоји –

реци да ти си!

Да је никада не испустим

ти си онај мирис

који ми ти даде по рођењу –

реци да ти си!

Да се никада не окупам

ти си светло у мом мраку –

реци да ти си!

Да никада лампу не упалим

ти си моја туга –

реци да ти си!

Да те никада не прежалим

ти си живот мој –

реци да ти си!

Да те кроз себе оживим

ти си Ива –

реци да ти си,

да ти нико име не заборави!

~ Данијела Петровић ~

АРХЕ

Тиха светлост споро улази у твој храм

кажеш потребан ти је само почетак

да сваком је потребан почетак

Исус се превија и умире на крсту

нема га три дана

чекаш га у кревету

ти и остали апостоли Речи

свет нестаје у штампаном бетону

испред бесконачних шалтера са дуплим стаклом

анђели са кровова зграда

на које су се попели

пљују пролазнике

траже месо и крв

без реклама у паузи нуклеарног надпевавања

~ Саша Скалушевић Скала ~

* * *

Црне песме моје,

нестало ми мастила,

авети и караконџула,

што на уво шапћу клетих стихова пој...

Нестало и несталог смеха

што тугу призива кô смрад

досадних мува рој!

Пропадоше песме мрачне,

у амбис бола мог,

пропадноше у дну ми

срца усахлог!

Смех,

нек васкрсне смех,

за живота,

платићу цех,

кад ме душа напусти,

платићу кад 'мрем

за сваки грех,

живот за живота иштем!

~ Звездана Крстић ~

У ЈЕДНОМ (ГР)АДУ

Сломе тишину разуздани гласови,

Камени, љути, сујетни басови,

Језиве похоте, женски кикоти,

Режисер трља руке. Маса се креће...

Одлазе, долазе, круже и пролазе,

Сродан, тај мрак, у зеници носе,

У гордом бијегу, чедност пљују

Колико људи ноћас пати, умире...

~ Саша Кнежевић ~

БИБЛИОТЕКА

На полици смрти

Књиге се играју

Дана и ноћи

Прозивајући наш мрак

Одбеглим Сунцем

Из речи у реч

На полици живота

Из књиге неба

Испадају речи

Превише сличне птицама

Које лично саветује

Смрт о закуцаности

Неба у речи земље,

И о небу које

Је земља скратила

За песму убацивши

Га у библиотеку

Препуну савремених

Инсталација дана и ноћи.

~ Санда Ристић-Стојановић ~

МАШТАНА СЛИКА

Маштам да сам у наручју твоме,

склоњена од света – срећна, насмејана,

да те љубим у заносу блаженоме

док нас обавија мирис јоргована.

Сањам да ме гледаш заводнички, смело,

кô орао моћни који жртву вреба,

од погледа твога да ми дрхти тело,

а душа усходи до самога Неба.

Чезнем да ти кажем да те волим силно,

да си моја машта, надахнуће и сан,

да због тебе трепти срце ми немирно,

да си увек са мном када се рађа дан.

Хеј, витеже храбри, дођи, пробуди ме!

Постани стваран, истинит и мој!

Усковитлај страсти, опчини, слуди ме,

па ћеш чути крхке моје душе пој.

~ Драгана Албијанић ~

БОЛ ПРОЛАЖЕЊА

Заболи ме жар под сувом граном,

Та ме грана на живот подсећа,

Боли трава у октобру раном,

Јер ми она личи на пролећа.

Заболи ме грудва белог снега,

И још више кап што са ње кане,

Умирања она је белега,

Мучни симбол за пролазне дане.

Заболи ме река која тече,

Талас сваки у прошлост је вуче,

Болело ме и ово је вече,

Ал' и оно постало је јуче.

Болео ме живот пролазности,

На старење још се нисам свико,

Болео ме сваки човек прости,

Ал' научих да сам и ја нико.

Болели ме ковчег и колевка,

Ал' кад око већ у њима спази,

Једно лице истога човека,

Бол нестаде, поче да одлази.

Грудва, талас грана ил' кап кише,

Ја у свему видим своје лице.

Ништа крупно не боли ме више,

Сад ме само заболе ситнице.

~ Марко Јуришић ~

ОКТОБАР

Ветар ћудљиви скида крошње до гола

Као на молитву шаке, сплиће грање.

Обнажена невеста је топола;

Док обесно грли брезе и јаблање.

Свирај маестро кола и чардаше,

Са окнима куцај здравице,

Као пијанцу кад вино капље из чаше –

Октобар кишом натапа оранице.

Тад заболи ме трава уморно њихање

И остарелог сунца мутан сјај,

Боли ме и ливада тихо умирање,

Боли цврчков тежак уздисај.

~ Ирена Бодић ~

СТРМИНА

Балони, лампиони и прскалице.

Трубачи, ватромет и петарде.

Музика и смех.

(Дођи испод стола, пијани су....

дођи у сенку да ти покидам дугмад и груди љубим...)

А шта ће бити када све прође,

тама, само црна тама...

Стојим на почетку стрме улице,

јутро је и киша пада,

и као да сам стабло одувек

не дотиче ме се стварност,

чему, сам сам човек

а киша и даље пада.

III

Привиђа ми се, ослушкујем невидљиво,

љубави се смејете, је ли?

љубав нам не дозвољавате,

а ми смо од ње саздани,

из њене утробе поникли, из фетуса,

пренели је дахом на сопствена чеда,

разазнајете ли постоји ли бог,

А шта ће бити после погреба,

тама, само црна тама...

Колико дуго овде станујем,

нишаним ли сопствене стопе изнова,

омамљен сам...

Сунце ми је спржило јагодице на образима,

клецају окоштала колена,

док планета лудује будан сам.

Да видим шта ће се десити

кад падне тама, само црна тама...

~ Будимир Стефановић ~

ОД МЕСЕЦА ДАЛЕКО

Каснимо на беле бродове

што одлазе у сусрет морима.

Каснимо на прозоре

што допиру до бистрих сводова.

И ћутимо, у бескрајној ћутњи

тражимо дах ветра са смелих бродова.

Ми само газимо

већ прегажене путе,

понеки траг оставимо у њима.

Крадемо ваздух, цвеће и планине

стрепећи од ватре, бежимо од дима.

Каснимо на возове

што иду Месецу.

Каснимо на крила,

на репове звезда падалица.

Ми само ћутимо, у бунилу несанице,

ми само чекамо без нада, без лица.

~ Јелена Цветковић ~