Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                  6 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin



Збирка кратких прича
Карењина и Вронски у задимљеној крчми Ранкo Павловић 








Припремила: Јелена Глишић




ГОШЋА

 

Понестало му је ваздуха и дотетурао је до улазних врата, па их широм отворио, да у кућу уђе мало јесење свјежине. Љепљива влага још више је сузила његове бронхије и алвеоле, закашљао се и покушао да с оно мало снаге што му је остало у руци затвори врата, али прије него што је то учинио, крај њега у кућу промину згуснут прамен магле и, док трепну, уобличи се у витку дјевојку.

Стајала је тренутак насред дневног боравка, а онда повјесмо ланених влакана с груди пребацила на леђа и сјела у фотељу у којој је он проводио највише времена. Пребацила је ногу преко ноге, дозволивши да се растворе пешеви дуге розикасте хаљине.

О, гдје си до сада била? С тобом таквом могао сам провести цијели живот у срећи.

Устала је и хаљина је сакрила облину њених кољена, извајаних из слонове кости.

Ја сам она која посљедња долази, рекла је и пружила му руку.

Леденица коју је прихватио запалила је у њему неку чудну, дотад му непознату ватру.

Хајдемо, рекао је. Кад смо се коначно срели и схватили да припадамо једно другом, више не смијемо ни часак бити раздвојени.



ГРЕШКА

 

У собу, с треском врата, банула су два човјека. Један је ухватио моје руке, други ноге, и изнијели су ме у ноћ. Послије неког времена, носећи ме тако да сам леђима ударао о камење неравног пута, прислонили су ме уза стијену и руке и ноге оковали у већ припремљене ланце.

Један је звизнуо и истог часа долетио је орао, ухватио се канџама за моје слабине и ногама ослонио о кукове. Брзо је покидао памучну пиџаму и зарио ми кљун међу ребра.

Грешка! сасула се леденица његовог гласа у ситне кристале када је прогутао парче мога срца које је још куцало у његовом кљуну. Ово није Прометеј. Укус Прометејевог срца добро ми је познат.

Замахнуо је крилима и одлетио, док је крв из мојих груди шикљала на све стране.

Тада је муња запарала таму собе.

Устао сам, спустио ролетне и згрчио се по крхотинама сна на згужваној постељини.


НА РАСКРСНИЦИ

 

Пред раскрсницом је застао да предахне. Годила му је хладовина омањег дрвета послије вишесатног пјешачења. Појео је неколико залогаја већ стврднутог хљеба, заливајући га смлаченом водом.

Мало освјежен, устао је, запртио торбу и кренуо. Већ послије петог или шестог корака зауставио се, јер се раскрсница пред њим испријечила као крст пред некрстом. Годинама већ набија друмове изранављеним ногама. Наилазио је на многе раскрснице и увијек је тачно знао којим ће правцем даље, а гледај сад ово! Пред њим су се одједном појавиле три могућности; на повртак није ни помишљао.

Добро, шта има да се двоуми! Право ће, као и увијек до сада. Одлучни људи увијек иду право. Па ипак, можда пут који води десно нуди неке нове спознаје. А овај лијево? Можда су баш на њему изазовна искушења?

Шта се то одједном с њим догађа, откуд та изненадна неодлучност? Право ће, брате, то је правац који је и до сада слиједио. Али, ко зна шта чека десно? Можда не би смио пропустити ни изазове лијевог пута? Ма, човјече, јеси ли сишао с ума?! Пружи поглед испред себе и слиједи га! А ако зажали што није скренуо десно? И пут који води лијево можда може у његов живот унијети судбоносне промјене. Доста премишљања, иде право! Можда, ипак, десно. Или, лијево. Право. Десно. Лијево. Право. Десно. Лијево...

Послије неколико сати неки путници видјели су како пред раскрсницом, под зракама сажижућег сунца, стоји човјек који, као лимени пијетао на крову кад одједном задува вјетар, окреће главу час на једну, час на другу страну.

Када су се након вишедневног обављања трговачких послова враћали истим путем, путници су на оној раскрсници видјели склупчан живи костур у прашини у коме је било још толико снаге да повремено окрене главу десно или лијево.


Из прошлог броја>>>