 Гордана Тодоровић је рођена у Драјинцу код Сврљига 1933. године. Школовала се у Параћину и Нишу, где је у Гимназији Стеван Сремац, у литерарној дружини Његош, дошао до изражаја њен песнички таленат. Још док је била у гимназијској клупи песме јој је објавио Оскар Давичо у Делу. Те песме су се после нашле у првој збирци песма Гинмазијски тренутак за коју је добила Бранкову награду. Њене песме, са бројним кованицама у духу народног језика, донеле су нову свежину у српску поезију. Породица јој се преселила у Београд, aли Гордана због свог јако нежног здравља и болести која ју је целог живота пратила, није могла да се запосли. Умрла је 1979. године у Београду, у пуној стваралачкој снази оставивши иза себе четири објављене збирке, али и много необјављених песама. Постхумно су јој објављене две збирке, а Сврљижани су јој се одужили како и доликује, установивши књижевну награду са њеним именом. ВРЕМЕ ПЕСМЕ Окруњена златном косом задовољна ко звезде свет гледам. И овај дан у којем се цветни прах привија на ране земље ником не дам. Више ме не покривају безводна земља и бесхлебно небо, више нисам сухи цвет, очију затворених у књизи песама. Сада сам крвоток песника, пропуштен кроз љиљан. Душа ми више није од пустоши леда. За све животе данас има места да стоје ко класје пуни, а не ко јалове траве гладне. Данас свако може цвеће да просипа на путеве будућих људи, свако може другом да покаже да има људско срце и да му помогне на живота тврдом путу, свако може баште љубави, говора по свету, као пчеле и птице своје баште, да сади. Данас човек који у крви носи љубав ко биљку земљу-драгуљ који носи на длану, може да захтева да песма живи, као клас да руди, да не умре без меда звезда без цвећа човечанства онај који као невидљива звезда међу људима, слабашан као ишчилела перуника неба, снева. Данас може свако земљу у плавет речи да одева. 13. VIII 1972. ![](data:image/svg+xml,<svg xmlns="http://www.w3.org/2000/svg" width="15" height="15"><rect fill-opacity="0"/></svg>) ЉУБАВНИ ПОЗИВ НЕПОСТОЈЕЋЕМ Дођи, да покушамо. Ја знам да ћу опет стајати негде, далеко изван нас, наслоњена на зид у најудаљенијем куту собе на четвртом спрату. Гледаћу великим очима, са јако уцртаним понорима на свом лицу, са доста ироније можда, и са нешто мало сажаљења: шта раде ови људи? Свеједно. Ја сам најзад разумела да оно што је у јорговану није нимало важно. За сањање нису постеље потребне. Питање је сасвим друкчије постављено: да ли ћемо затреперити заједно као оне две жице на Рилкеовој виолини, из којих гудало мами исти звук. Али ни он није знао на каквом смо лудом инструменту струне ми и ко је мајстор, који нас држи у руци. Свеједно. Није ми потребан човек да бих могла себе да лажем. И сувише волим самоћу, а да бих могла остати сама. И сувише ми смета галама, а да бих могла остати сама. Лутала сам већ довољно. Лутаћу још довољно на свом путу између два дрвета на свом путу од колевке до мртвачког сандука, од једног лежишта до другог. Па зашто онда не би дошао ипак ти, иако знам да не постојиш? Био би ми као вода. Ништа не волим као воду, хладан млаз кроз гркљан, никад ми није досадила, никад је довољно није било. Онај бокал воде што за сваким обедом попијем сасвим сама нека ти буде доказ да би ми био довољан један човек, само да те нађем. Ко зна пре колико времена су немилосрдни богови завидљиво расекли мене на две половине и сад тражим ону другу. Надам се да си то ти, иако знам да не постојиш. Свеједно. Ја немам своје тренутке коме да дам и зато те зовем. Дани се лако испуњавају сатима и минутима, у месецу је број дана тачно одређен и свака година има дванаест избројаних месеци. Године, месеци, недеље, дани, сати, хоризонталне и вертикалне линије на тачној табели, испуњени квадрати са црвеним, црним и плавим садржајем. Дођи. Да покушамо. Можда се с тобом нећу осећати као увек у туђем оку, као тужна, неспокојна авет међу мирним мртвацима. Стајаћу. Гледаћу на жалост и опет и издалека. Ко зна, можда смо једно другом течност, која испуњава врч до врха. Да ли да те благословим, да ли да те проклињем, што не постојиш?
| ЧАРОБНА РУЖА Љубави, на тлу слободе никла, светла, мој чисти жару у круници цвета, ружо с мирисом ко пољубац јутра, привиј уз себе бол и радост света! Ко цвет малени враћај живот човеку, пепео мртвила ти са звезда згрни, свице бајки проспи на путеве љубавника, не дај да сенка птице у души поцрни. Сву ватру своју лавиринта свемира у зеници на Аријаднином концу од мастила реченице салиј у снагу што кров дана носи боловима и радостима у настајања роси. Учини да на земљи нестане сасвим зала, смрти, неверства, глади, лажи, издајства, мржње и заборављања малих људи. Буди топли гроздови руку на срца студи. Нека једанпут људи светлост зоре називају светлошћу зоре, а не да смишљају сами себи мала распећа мукâ, мале сузе што застиру велике звезде. Нека будеш, љубави, светионик за ово бескраја море изнад којег златни коњици маште језде, нек светли овај дан који је изгранао из човечности руку. Љубави, што уместо у пољубац, што је ко латица јоргована, у жар израсташ што човечанство носи, посади ружичњаке око стаза трпљења, буди ко она ружичаста ружа, завичајна, ко звоно цветности, раскошна, чаробна, ружичаста као лице девојке од снова крај колевке што је одњихала ко радости све моје патње у успомена роси, ружичаста ко путеви срца слободе. 30. IX 1972. ПРОЛЕЋЕ И СНОВИ Кад сањају птице и ја, песник, сањам, кад крошања славолука беле крунице миришу, снове, срце и реч у свет ја урањам и мирис ко бескраја зов среће удишем. Птице цвркутом граде гнездо и за мене, за непознате облаке љубави неба; ко ласта од бескраја гнездо да плетем треба, да ми снови ко суморнозлатно јесење лишће не увену. 15. IX 1972. ДОМОВИНА НАДЕ О, земљо која славиш мир као птице, волим у теби да гледам живот који се скупља око песме, рађању љубави у котлинама и планинама да окрећем лице. Гејзир снова тужни на ивици свих станица да будем не смем. Дај да твоје планине и равнице умијем звезданом росом срца, да цвет ти лепоте узберем с најлепшег неба живота где песма се као кандило звездано излије, дај да срца плаве и румене кутке уз твоје стрмине испод којих цветају камен, гвожђе, стакло, узнесем. У теби сва јуначка покољења као свеци за песмом газе. У теби нема жртве, тешке за песму. У теби се песма као комад хлеба пази. Зато што на мир мислиш сваког човека у свемиру, зато си земља песника, песници се умивају водом твојих плавих река-свирала поздрављају твоје планине – славолуке слободе и живе срцем, ко васиона отвореним и мраву да би сви људи живели у наде ружичњацима слободе, у звезданом валу птице, у миру. 8. IX 1972. ПЕСМА
ЦВЕЋА
I Твоје речи су пенушаве као извори и море. Од светлости зоре правиш за речи ђинђуве. У ланце ти је прошлост бацила мисли и снове, прошлост ти је обеспролећила пролећа, крвава. Ти си од оних што се у песми боре целог живота. Од цвета више волиш слободу. А волети умеш с уснама од буре, с нежним пољупцима речи од олује и муња. Твоја песма је ко бризгање цвркута, ко живот с пролећа свода. Скинуо си ланце са пута твог рода. Волим твоје руке као бескрај зреле што носе шљиве, песме и видике и поздрављам у ланцима крвавим сањане снове смеле који враћају земљи вредност човечјег лика. Иако је твоја љубав према правди над људима пламенија од цвета, ја црвене гејзере цвећа са путева рада усадићу у твоје срце, пространије од света јер имаш очи спуштених трепавица ко да ми је црвено, топло небо понудила из оквира колевке брда једна љубичица. 17. IX 1972. |
__________________________________________________
Из заоставштине песникиње Гордане Тодоровић.
(Необјављна збирка песама “Цвркут на длану”)
Преузето из часописа Бдење број 2, 2003.
