Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

<<назад 18

https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin

Цртица о животу | Бобан Миленковић

РЕЧ

Једна реч вреди више од Царева града. Једна реч делом сведочи постојање говорника са оним коме је упућена и који је препознаје као њему упућену. То је на делу искуство Апостола да је вера без дела мртва. Љубав да би постојала мора имати реч да би била безгласна јасна и незахтевна, тј. слободна од егоизма.

Дар, ма какв био, без речи губи смисао, промашује и завршава у неразумевању. Смрт без речи је икона пакла, са речју је предах тела пред васкрсење. Рођење без речи објављује муку поробљености трајањем, са речју почиње човек да живи – а не да траје. И тако, просјак сам који Реч тражи – једну не више – јер у њу све стане и извире.

Реч – Њу тражим и Њу дајем – а Реч је Човек. Говор није Реч, он је изливање Речи, напор да се Реч искаже и са другом Речју склопи смислени (логосни) говор Речи. Мисао је оно што се у Речи покреће и ствара за ираз оног што одређену реч чини јединственом и непоновљивом међу другим и са другим речима. Отуда, да би разумели Човека (Реч), није довољно разумети говор по закону филологије, или мисао по законима логике, јер и једна и друга наука је од Речи створена и њој подређена, па испада да се и кроз њих само служи Реч да би разумела исказ друге Речи, и то како кажу, независно од Речи. Реч је шира, дубља и неисказива ни са једним алатом који је створила препуштена сама себи и својим творевинама мисли и говору – јер Реч је од Логоса.

Да би се Реч логосно разумела мора се имати исти Дух са том Речју (Логосом) која нам се обраћа, јер то је оно што ту Реч осмишљава и даје прави смисао мислима и говору ослобађајући се њих као сувишних у тренуцима разумевања и постизања логосног јединства Речи са Речју (човека са човеком). Тим Духом у суштини сво човечанство може да постане једна и јединствена Реч (човек) која је потпуна само ако сви

саучествују у њој. Вавилон је одузео човеку Духа Речи па је и човек престао да буде носилац иконичности, речитости, логосности Логоса – изгубио је човек језик којим је могао да разуме Бога и буде разумљив Богу и међусобно. Није довољно знати језик да би смо разумели, били разумљиви, неопходно је имати истог Духа са човеком кога слушамо или он нас слуша, да би схватили да је човек једна јединствена реч сакривена испод слојева наслеђеног, наученог, стеченог или наметнутог. Тек тада ће се видети да Диогенова свећа није била довољна за то, јер је за то неопходна Таворска Светлост слободна од сваке нужде и присиле.

▼▲

Бобан Миленковић, протојереј ставрофор, рођен 02. 11. 1970. у Крушевцу, село Мајдево, завршио Српску Православну Богословију Светог Кирила и Методија у Призрену 1990. године. Од 1997. године ожењен Марином Милановић и исте године рукоположен и постављен за пароха у Великој Врбници код Крушевца. Године 2001. прелази на место хонорарног наставника у Призренској Богословији, привремено у Нишу. Дипломирао на Богословском факултету СПЦ у Београду 2007. Од 2008. живи и свештенослужи у Грчкој, на острву Калимнос под омофором Митрополита Лероса, Калимноса и Астипалее Господина Пајсија. У фебруару 2016. године одбранио магистарски рад из Догматике на Теолошком факултету у Солуну, на тему Боговиђења старозаветних пророка у делу Светог Григорија Паламе.