http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                13 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Пут Ахмеда Нурудина од љубави до мржње | Софија Ивановић




Кад се спомене име Мехмед Меша Селимовић, прва асоцијација је непоновљиви класик Дервиш и смрт. Живот овог дервиша, записан пером великана, неће никога оставити равнодушним. Реалистичност описа, затим сурова истина ублажена пишчевим умећем, као и искушења кроз која пролази не само дервиш, већ свако од нас, дају уверљиву слику човека који се у почетку бори за правду на поштен начин. Колебања у Ахмеду настају када схвати да не може сам против масе која је заслепљена материјалним, а заборавља на оно духовно, на оно што живот чини животом. До самог краја, кад већ губи снагу и вољу за животом, Ахмед остаје доследан себи и не одустаје од својих принципа. На крају, мири се са тим да својим поштењем не може да оствари оно што жели и користи власт на најгори могући начин – користи је за освету.

Данас код многих постоји предрасуда да је ово дело песимистичко и мрачно. Међутим, ово књижевно остварење је пуно истина о којима вреди размишљати. Након задње прочитане стране, читаоци ће осетити да се нешто у њима променило на боље. У циљу разбијања ове предрасуде, треба се осврнути на лик Ахмеда Нурудина, а затим приказати његов пут од љубави до мржње.

Ахмед Нурудин је на почетку живео по начелима која његов посао носи са собом. Дервишки живот га је одвојио од реалног живота. Све време се налази између дужности и ближњих (оног приватног). Одвојен од света, у текији, припада дервишком реду са верским обредима. Он је посвећен и предат религији у потпуности. Воли то што ради и не сматра да му је то обавеза. Живи по правилима Курана, временом мења ставове, прави изборе јер у њему преовладава обичан човек. На почетку позива за сведоке мастионицу, перо и оно што се пером пише. Сматра да је истина оно што је написано, али је свестан да је његова истина дискутабилна јер је субјективна. Њега не занима оно очигледно, већ све што је ноћно, сакривено, интимно (познавање са Исхаком, месец и зора су сведоци његових несаница). Како човек не може да избегне изборе, тако и Ахмед бира пут којим иде. Верује у вечну искреност, добар је дервиш и бачен је да живи на простору Ислама.

Након сагледавања основних црта Ахмедовог лика, ред је да дошао да се прикаже слика Ахмедовог пута од љубави до мржње. У овом приказу се уочавају још неке карактеристике његове личности које нису наведене до сад.

Пре осврта на Ахмедов пут од љубави до мржње, неопходно је истаћи структуру романа и њену симболику. Роман је подељен на два дела. У првом делу има девет поглавља, а у другом седам. Шта то значи? То значи да први део испуњава тежак живот, а након деветог поглавља се дешава преокрет. Значење броја девет није позитивно, док број седам симболизује савршенство (седмо небо). Оваквом структуром се наговештава промена јунакових осећања.

На самом почетку, док уводи у своју причу, Ахмед открива да ни сам не зна да ли је убио сећања или их је оживео. Ту његову дилему прати укоченост руке којом пише. Овом дилемом наговештава читаоцу да ће се она продубљивати до самог краја.

Дервиш који свом послу приступа с љубављу, који се држи обичаја и традиције, у тренутку разговора са Хасановом сестром буди у  себи младића какав је био некада, али успешно одолева искушењу. Иако свестан њене лепоте и безбрижне игре њених руку, остаје доследан свом дервишком позиву и  неупрљаности тог посла. Из његовог суздржавања се јасно види његова вера. Овим открива да човекова, па и његова, снага лежи у сузбијању сопствене природе. Даје повод за размишљање питајући се у чему је човекова заслуга ако нема шта да сузбија. 

Његова удаљеност од људи се најбоље види у његовом исказу да су свет и он постали странци. Корене отуђености, презира и губитка вере вуче са собом од периода хапшења његовог брата. Неразумевање злобе и неправде га је натерало да се промени. 

Спас његовог разума је био Хасан. У периодима све чешћег унутрашњег лудила, нагомилавања мржње и жеље за осветом, једино је Хасан представљао глас разума. Свестан да је изабрао погрешан пут, жели да одустане. У томе га спречава оно хамлетовско „бити“ на које га је Хасан усмеравао. Ахмедов карактер је такав да би одустајањем дотукао сам себе. Зато наставља даље мотивишући себе да иде напред док може, свакако ће на крају умрети. Заборавио је да је он Светлост вере и препустио времену да се поиграва његовим осећањима. Доказ његовог посустајања је одобравање времену да све посвршава мимо њега. На његову штету, време је учинило да дође на власт. Услишило му је жељу за осветом и помогло му да је оствари. Свој живот је завршио не решивши дилему с почетка приче о свом животу.

Селимовић износи своје ставове и уверења, приказује живот тог времена и критикује друштво кроз лик Ахмеда Нурудина. Проговара о потрази за срећом и миром. Пријатељство велича кроз лик Хасана чији је лик обликован да прикаже како треба да изгледа прави пријатељ.

Дервиш и смрт спада у класике, јер је безвремено. Иако даје слику тадашњег времена, односи се и на данашње време, с препознатљивим одликама друштва које Селимовић критикује у овом делу.