КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

Свака књижевна средина је под појмом модерна подразумевала неку другу садржину у односу на друге књижевне средине. Оно што је заједничко је да млади више нису могли да се задовоље једним стилским правцем и једном поетиком. Везивали су се за низ индивидуално комбинованих и субјективно протумачених стилских идејних тежњи. Ове тежње су увек биле анти или ареалистичке.

На одлике романтизма, представници модерне се надовезују истичући вредност субјекта, његовог унутрашњег живота, уздизању стилских средстава и уметничке форме. Надовезивали су се и бављењем мистичним, ирационалним видовима стварности. Представници ове епохе поштују индивидуални доживљај и лично тумачење поетичког начела. Основно начело, или девиза, модерниста је: „Свако на свој начин, свако према свом виђењу и разумевању света.“¹  

Најистакнутији представник ове епохе је Васко Попа. У његовој првој збирци песама Кора, човек и његов свет приказани су у присном односу према космосу. Песник не пристаје на законитости које владају у космичком простору, не покорава се ономе што захтева телесни живот који спутава људски дух. Начин спутавања је сличан начину на који спутавају земаљски и свемирски простор. Попа се одриче заноса и снова који животу дају дозу привлачности и чине га лепшим него што јесте. Смело срља у мрак космичке чељусти. Његова храброст се огледа у одлучности да без икаквих илузија, улепшавања и маскирања прикаже свет. Спреман је да суочи себе, али и читаоца, са реалношћу у којој се налазимо и суровошћу људи који су око нас. Трагична судбина човека који није заштићен од сила разарања и ништавила, у овој збирци, представљена је са аспекта неког ко је већ прошао искушења и искусио патње. 

Кад је реч о љубави, она је представљена као животворна, као сила која преображава. Љубав се велича и она је стваралачко начело света.² Виђење љубави као силе која преображава, води ка добру, појављује се и у Песми над песмама. Оно што повезује две различите књижевности, у овом случају мудрачку књижевност и књижевност модерне, јесте поимање љубави као покретачке силе. Схватање љубави као духовног савршенства, слаже се са оним што у Песми над песмама називамо агапе – хришћанска љубав. Љубав се не може замислити без љубави  према Богу јер она долази од Бога, а ми је враћамо њему волећи друге. 

Васко Попа пише и мисаону поезију, њом се бори против неправде, мрака и мржње који доминирају. Међу мисаоним песмама се издваја песма Каленић која обједињује све горе поменуто. Ово је песма у којој се сусрећемо са хришћанским мотивима што потврђује љубав као агапе и као покретачку силу и као надахнуће. Да би се ово уочило, у овај рад треба уткати анализу ове песме.

 

Каленић

 

Песник стоји пред иконом анђела у манастиру, гледа у њега осећајући братску повезаност са њим. Опија га лепота тог анђела, па се и он осећа лепо.

Дошао је у манастир по мраку и са собом унео два мрака. Први мрак представља ноћ, доба дана, а други мрак је у њему. Изгубио је оптимизам и наду у победу добра.

Гледајући у анђела, дочекује зору у манастиру. Боје свитања се појављују у тренутку када је био спреман да одустане од борбе и правде, кад се спремао да се помири са злобом и неправдом. 

Нада која се појавила са бојама свитања, још увек није толико јака да заборави да му људи не дозвољавају мир и спокој. Они му не дају да врати мач мржње на дно живота и прекрије га ведрим бојама.

Дан добија своје праве боје и одмиче све више. Песник мисли да се анђео инати, па неће да му испуни жељу за правдом, ни да му да мир и спокој. Анђео осећа слабост његове наде и жели да га погура напред својим инатом. 

Боје дана у песнику горе јаким пламеном. Осећа се као младић који по сваку цену мора да уради оно што је замислио. Он неће бити задовољан, миран и спокојан док зло влада у његовом окружењу. 

Сада се треба осврнути на хришћанске мотиве како би била уверљивија тврдња да је најбоље посматрати љубав као агапе. Први хришћански мотив је манастир Каленић. У самом наслову песме се наговештава да се ради о духовном клонућу. Песникова осећања и мир, спокој и топлина коју нуди манастир као простор у коме живи Бог са својом пратњом (анђели), су у контрасту. Светост манастира и побожна тишина која влада, предзнак су да мора доћи до преображаја песниковог расположења. Духовну клонулост мора заменити радост живота јер Бог је створио свет из љубави. То значи да у Његовој кући нема места ни за шта осим за љубав. Манастир нуди уточиште клонулима, а тишина и иконе, сва та величанственост, нуди и даје наду у боље сутра.

Други мотив јесте мотив анђела. Опште је познато да су анђели најближи Богу. Та чињеница доказује веровање да су анђели посредници између Бога и човека. Малопре је речено да Бог има своју пратњу, а да ту пратњу чине анђели. Овако постављена слика подсећа на слику војсковође иза кога су војници. Анђели су гласници који човеку доносе лепе вести. Њихов глас може чути само душа испуњена вером и љубављу.

У овој песми, анђео поред своје примарне улоге да преноси Божју вољу, има улогу спасиоца. Приметивши песникову песимистичку природу која у том тренутку преузима власт над оптимистичком, анђео у његову душу улива зрно наде путем боја свитања. Не жели да испуни песникову жељу док нада у њему не очврсне. Бојама које најављују дан, наговештава се свитање и рађање наде у песниковој души.

У песми нема описа песникових осећања након што је напустио манастир, али се може претпоставити да је изашао препорођен. Овај закључак се изводи на основу тога што Бог никог не оставља да пати. Бог својом љубављу и вером у нас, људе, лечи наше ране и враћа спокој у наше душе.

 ___________________________

[1] Деретић, Митровић 2006: Деретић Јован, Митровић Марија, Историја књижевности,

[2] Петров 1978 : Петров, Александар, Поговор у Васко Попа, песме, Београд: Београдски издавачко-графички завод 

Напомена аутора

 

Прва референца се односи на прва два пасуса. Све до следеће референце је оригиналан рад. Након пасуса обележеног другом референцом, следи оригиналан рад аутора рада. Анализа песме је потпуно самостална без коришћења икакве литературе која се бави њеном анализом.