http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                26 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin



Поетски времеплов






Припремила: Јелена Глишић



Бранко Ћопић
рођен 1. јануара 1915. године 

КУДА ЋЕШ, МЕСЕЧЕ

Куда путујеш, месече снени, 
дечаче тихи, замишљени, 
куд ли је поглед уперен твој? 
Зашто те мајка пустила строга 
по хладној ноћи босонога, 
у плавој хаљи свиленој? 

Читаве ноћи небом се скитам, 
где ли је звезда најлепша, питам, 
док модру зору не зовну петли. 
А кад је нађем, кући је носим, 
нек мојој мами у седој коси 
вечери сваке светли.

Шандор Петефи
рођен 1. јануара 1823. године

СЛОБОДА СВЕТА

Једна ме само тишти мисао:
на душеку не скончати тек, 
истиха свенути као цвет
потајно коме црв подгриза луч
што тиња ту у пустој одаји.

Не дај ми, боже, такву смрт, 
не мени, само такву смрт!
Нек будем муњом ошинут, опружен бор,
из корена ког чупа буре бес;
ил` стена коју с врха планине
у провалију руши урнебес.

Кад целом ропском свету том 
дојади јарам, па се успропне,
завитла, румен, жарком заставом,
а на њој свето, пламено слово то:
Слобода целог човечанства!

И то загрми од запада на исток, 
и с тиранима букне бој -
о, да ту паднем – на том ограшју!
Младости моја, ту ми проспи крв;
нек трубе звук и мачева звек,
топова рик, угуше занавек.
У налету ка победи,
атови, ржући,
прејур`те ме, прегазите,
на бојишту нек остане мој крвави леш!

А сване л` дан великог погреба, 
уз гласе тужне и торжествене,
под тешком сенком црних застава,
расуте кости прикупите ми
у заједнички гроб јунака свих
што падоше за твој победни стег.

Препевао Вељко Петровић

Слободан Ракитић
умро 1. јануара 2013. године

НЕ СМЕМ ДА ЗАВРШИМ ПЕСМУ ОВУ

Облак не пропушта кишу,
облак не пропушта зраке сунчеве,
свет се не мења, рекла си.
Ал, погледај, још једном,
моје очи запаљене,
јесам ли то пред тобом,
јеси ли ти то преда мном? 

Гледам свет
који се не мења, рекла си. 

Гледам плод невидљиви
и мислим на корен.
Гледам стабла, северна и јужна,
и мислим на земљу
која ми се све више
осипа под ногама. 

Гледам прах на столу
и прах у књизи
и прах на мојим прстима. 

Гледам слова како се расипају
из редова. 

Не смем да завршим
песму о јутру,
не смем да завршим
песму о заласку сунца,
јер ће се тог тренутка, бојим се,
завршити и живот мој,
а ти ћеш бити далеко.

Никола Шоп
умро је 2. јануара 1982. године

МОЛИТВА ЗА ВЕДРУ СМРТ

Дај ми, о Боже, да заспим насмијан 
радошћу ситих препелица, 
под крушком зрелом, у хладу слушајући 
све даљу пјесму бијелих жетелица. 

И узглавље ми дај од свјежег, младог сијена. 
И покров од бисерне росе нанизан. 
О дај ми да умрем у мирису жита и траве, 
кад буду сва поља покошена. 

Тада још једном да равницом родном 
видим жетелице ко голубице бијеле. 
Кућерке далеке и у двориштима крошње тамне, 
гдје старе баке дуго у ноћ преле. 

И плодови зрели нека тад затутње око мене, 
са грана које све тише шуморе. 
О Боже, и нека у поноћ дођу у трави скривене 
кријеснице тихе и за моју душу дуго горе.

Васко Попа
умро 5. јануара 1991. године

КОСОВО ПОЉЕ

Поље као свако
Длан и по зеленила

Млад месец коси
Пшеницу селицу
Два укрштена сунчева зрака
Слажу је у крстине

Кос наглас чита
Тајна слова расута по пољу

Божури стасали до неба
Служе четири црна ветра
Сједињеном крвљу бојовника

Поље као ниједно
Над њим небо
Под њим небо

Карл Сандберг
рођен 6. јануара 1878. године

ВЕЛИКИ ЛОВ

Не могу сад да ти кажем
Кад ме не буде више
Гонио и витлао ветар
И кад се претвори најзад у шапат-
Можда ћу, једном, рећи.

Кад ружин одсјај на сунцу 
Клоне у измаглицу
И када ружа буде само минула румен
Кад лице које волим одлута,
Када капија последњи пут забруји, 
Када више не вреди
Махнути и рећи довиђења - 
Можда ћу, једном, да ти кажем.

Од тебе лепшу не упознах: 
Ловио сам те и иза твојих мисли, 
сагињао сам се под ветром
и испод ружа тражећи те.

Од тебе узвишенију 
никада наћи нећу.


Василиј Симоненко
 рођен 8. јануара 1935. године

ДУНУЋЕ СМРТ

Дунуће смрт из зарђале трубе,
И ја, заборавив да пролази рок,
У лету за тобом, кроз светло ћу кубе
Поћи у жуте кудраве звезде ток.
У свемиру ћу његов бескрај таћи,
Као гост незван свуд ћу да пролећем,
И ту ћу неумољиву, чврсту наћи
Тебе, богињо и суза и среће.
Па ћу под шатром осликаног неба
Да пољубим твоје очи зле и худе -
Узећу све, о блуднице, од тебе
Чиме на земљи обилазиш људе!

Пол Верлен
умро 8. јануара 1896. године

МЕСЕЧИНА 

Пејзаж без премца, то је ваша душа 
Где иду љупке маске, плешу кринке, 
А сви, док звонка лаута се слуша, 
Кȏ да су тужни испод чудне шминке. 

Премда у песми сетно им трепере, 
Победна љубав, живот дневног сјаја, 
У срећу као да немају вере, 
А песма им се с месечином спаја.

Са месечином и тужном и лепом 
Од које птице сањају у борју 
И водоскоци у заносу слепом 
Јецају, витки, у своме мраморју. 

Јелена Спиридоновић Савић
рођена 11. јануара 1890. године
 
САЊАЛИЦА

Ти стојиш на рубу живота 
као на рубу шуме 
огромни бели цвет;

и сјајем очију твојих 
продиреш кроз све магле 
у чаробног Светла свет.

Ти чујеш Песму Сунца 
и шарене цветне корале 
у краљевско — плави дан;

и музику свих звезда, 
магијску Тајну ноћи, 
и птице ти Лет је знан.

Гором те чекају срне, 
лептири венац ти праве, 
ласте на руке лете;

пути те далеки здраве 
јер ти си њихов цео: 
песник и велико дете.

А промичеш ко ветар 
крај наших улица, кућа: 
усамљен, близак и стран,

и носиш наш заједнички живот 
ко звездану заставу сјајну 
дигнуту у неба Сан.

И док занесен идеш 
цвет заборава ниче, 
где твоја нога крочи,

а вечно цветају плава мора 
тамо... иза зелених гора 
азурно за твоје очи

те бездане... бездане очи.
 
Добриша Цесарић
рођен 10. јануара 1902. године

ТИХО, О ТИХО

Тихо, о тихо говори ми јесен: 
Шуштањем лишћа и шапатом кише. 
Ал зима срцу говори још тише. 
И када снијежи, а спушта се тама, 

У пахуљама тишина је сама.


Вилијам Батлер Јејтс
 умро 28. јануара 1939. године

ЖЕНСКО СРЦЕ

О, шта ће мени соба пуста 
што молитве је пуна била; 
он позва ме сред мрака густа; 
и на груди сам му груди свила. 

О, шта ће мени дом мој сретни, 
ни брига мајке ми не треба; 
од мојих власи кров ће цветни 
од олујног нас скрити неба.

Томас Харди
умро 11. јануара 1928. године

ЗАБЛУДА

Прегнух да нађем неки кутак скрит,
Да је безбедан, тих,
Који би био мојој драгој штит
Од светских бура свих;
Да непристојних теревенки свет,
Ни звук возила што дречи,
Нити зујних жица сплет
У дому јој не зајечи.

Настојах да свагдањи таштина вир
Не успе како
Да усиса је и узме мир
Подло и полако,
И поуке те лукаво сруши,
Што с љубављу започех ја;
Па одох да јој с радошчу у души
Изложим дична дела та.

Погледа ме, па казујућ свој суд,
Сажаљив осмех даде:
“Зар само због овога толики труд?
Зар зато с ногу спаде?
Јадниче сустали, поврати дах.
Оронулости то води.
Све за џабе! То чега те због мене страх
Мени понајвише годи.”

С енглеског превео Борис Хлебец

Душан Срезојевић
умро 15. јануара 1916. године

СЕНКЕ

Мирно бих да спавам докле поља хује
И таласи траве уморне ме хладе;
Успаване слатко кȏ после олује,
Већ спавају жудње с миром нове наде.

Докле бледе мисли издишу и чула,
Осећам шум страсни сочна млада биља;
У уху мом свира још чаробна фрула
Поново нађене мелодије миља.

Прелазе лагано небом неке сени;
Свежа киша хладна тихо веје доле.
Као саркофаг сам, без даха у мени.
И с велом баченим на све моје боле

Мене опија један рефрен свега.
Радостан? Ил’ тужан? Не знадем. Али да
Запевам гласно, с оне стране брега,
Чуо бих кȏ да неко тихо рида.
 

Александар Тишма
рођен 16. јануара 1924. године

ПОДЛАЦИ

Сами,
иза неиспијене чаше
вина,
седе у кафанама
завидећи
испод ока
бучним пијанцима
на испршеном певању,
на стоткама што их лепе
о чела свирача
и  на снисходљивом
тапкању
жена,
које онда они,
сами,
користећи метеж и општу
посусталост,
изводе у нужнике
или коморе
и светећи се
унижењу унижењем
насилно узимају.
 

Радјард Киплинг
умро 18. јануара 1936. године

АКО

Ако можеш да сачуваш разум кад га око тебе
Губе и осуђују те;
Ако можеш да сачуваш веру у себе кад сумњају у тебе,
Али не губећи из вида ни њихову сумњу;
Ако можеш да чекаш а да се не замараш чекајући,
Или да будеш жртва лажи а да сам не упаднеш у лаж,
Или да те мрзе а да сам не даш маха мржњи:
И да не изгледаш у очима света сувише добар
Ни твоје речи сувише мудре:

Ако можеш да сањаш а да твоји снови не владају тобом, 
Ако можеш да мислиш,
А да ти твоје мисли не буду (себи) циљ,
Ако можеш да погледаш у очи Победи и Поразу
И да, непоколебљив, утераш и једно и друго у лаж;
Ако можеш да поднесеш да чујеш истину коју си изрекао
Изопачену од подлаца у замку за будале,
Ако можеш да гледаш -
Твоје животно дело срушено у прах,
И да поново прилегнеш на посао са поломљеним алатом;

Ако можеш да сабереш све што имаш 
И једним замахом ставиш све на коцку,
Изгубиш, и поново почнеш да стичеш
И никад, ни једном речју не поменеш свој губитак;
Ако си у стању да присилиш своје срце, живце, жиле
Да те служе још дуго, иако су те већ одавно издали
И да тако истрајеш у месту, кад у теби нема ничега више
До воље која им говори: "Истрај!"

Ако можеш да се помешаш са гомилом 
А да сачуваш своју част;
Или да општиш са краљевима и да останеш скроман;
Ако те најзад нико,
Ни пријатељ ни непријатељ не може да увреди;
Ако сви људи рачунају на тебе, али не претерано;
Ако можеш да испуниш минут који не прашта
Са шездесет скупоцених секунди,
Тада је цео свет твој и све што је у њему,
И што је много више,
Тада ћеш бити велики човек, сине мој.

Превео Иво Андрић

Велимир Рајић
рођен 20. јануара 1879. године

ЗАШТО 

И ноћас, опет, седео сам, пио, 
Са људма који тугу своју блаже, 
У вину покој и заборав траже, - 
И опет нисам задовољан био. 

На душу моју тешки јад се свио; 
Ни вино мени ништа не помаже: 
Са сваком чашом сињи јад се слаже, 
К'о да се чемер с рујним вином слио!- 

Што вечно туга, и јад, и бол расте?- 
Што песма моја, тужна писка ласте 
Без гнезда, вечно да Бога призива? 

Што вечно да сам бекрија а трезан? 
Што вечно да сам слободан а везан? 
Што да сам мртав сред живота жива?

Војислав Илић
умро је 22. јануара 1894. године

ЗИМСКА ИДИЛА

Зима је покрила снегом долине и поља равна,
И тавне високе горе. Вихори снежног праха
По пустом вију се пољу, и цела природа ћути,
И листак последњи вене од зимског студеног даха.

Весело пуцкара пламен у скромној избици нашој, 
И мачак на банку дрема. Кроз таму вечери бледе
Дугачке и светле сенке по зиду чудно се вију,
А око огњишта сниског озебла дечица седе.

Деда узео лулу и с пажњом о длан је бије, 
Па испод појаса вади листове дувана сува,
И кад их изгњави добро, он онда напуни лулу,
И мирно пушећи слуша ветрину што пољем дува.

По кашто зашкрипе селом волујска дрвена кола, 
И гавран над њиме гракне. За тим се разговор чује.
То се комшија Панта, сигурно из горе враћа,
Па журно испреже стоку и чељад по кући псује.
 

Милорад Панић Суреп
рођен 27. јануара 1912. године

ВОДЕНИЦА

П остоји једна река
ни мала ни велика,
река кривудава
са горовитим обалама;
и воденица једна на њој постоји
стара
поклекла од гордости и ишчекивања помељара.

И да ме шибаш 
рећи ти не могу где је 
та река и 
за кога
та воденица стара меље.

Али ако си заиста гладан
и од искрена
помало невешта кова,
стрпљиво прати ми срце
кад пође по своју врећу снова.

Душко Трифуновић
умро 28. јануара 2006. године

ХИЉАДЕ ЧУДА

У свету овом са хиљаду чуда
сваки човек живи своје драме
и моја песма нека пође туда
у свему томе има нешто за ме.

И баш ме брига и све ме се тиче 
јер песма која долази из таме
и речи њене на молитву личе
у звуку њеном има нешто за ме.

У руци која маше или прети 
у ноћи кад су звезде тужно саме
у сунцу које никад неће умрети
у свему томе има нешто за ме.
 

Бранко Миљковић
 рођен 29. јануара 1934. године

КАП МАСТИЛА

шта све може да стане у капи мастила
једно ненаписано сунце
једна непотписана птица
један ненацртани цвет
и још ће остати толико
да се напише епитаф:

две су звезде заноћиле 
у чијем срцу у чијој ноћи
затим су два цвета никла
из чије крви из чије крви
и две су птице полетеле
из чије главе у чију ноћ
две звезде два цвета две птице
нико не зна чије су
нико не зна одакле су

Слободан Марковић Либеро
умро 30. јануара 1990. године

ЈЕДНОМ У ГРАДУ КО ЗНА КОМ

Једном у граду ко зна ком
Ти ћеш имати топли дом

И прозор с видицима без дна 
и собе пуне дечјег сна.

А ја, не питај, о ја ћу тада 
престати већ да будем млад.

И ако те сретнем било где 
неће нам бити као пре.

Једном у граду ко зна ком 
светлеће у ноћи твој топли дом.