Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

<<назад 7

https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin

Приказ | Цвијетин Ристановић

РОМАН О ЉУДИМА БЕЗ ИМЕНА

(О роману Громада Ранка Павловића)

На прсте једне руке могу се набројати савремени српски писци који објављују обимнија сатирична дјела. Међу те малобројне писце романом Громада сврстао се и Ранко Павловић, који је унио знатно освјежење у неинвентивну данашњу књижевну продукцију.

Као искусан романсијер (Громада му је пети роман за одрасле читаоце), Павловић је одабрао интригантну тему и презентовао је на једноставан, разумљив и пријемчив начин. Пошао је од древне истине да поједини људи нису у стању да самјере своје прохтјеве са способно-стима и у тој чињеници видио могућност за прика-зивање гротескних ситу-ација у којима се често нађу људи неумјерeних амбиција. У роману је мајсторски исказаo потребу појединаца да стреме изван својих могућности а врло успјелом градацијом исмијаo је апсурдне људске поступке којима се покушава освојити виша степеница власти. Фабула романа смјештена је у недавну прошлост (период соција-листичке владавине) и у град означен само иницијалом Б. Ликови у роману обликовани су на основу функција (генерални, замјеник, секретар, активиста), затим према занимањима (вајар, чистачица, возач, отпадник), онда по родбинској вези (мајка) те по мјесту издржавања казне (затвореник). Ради универзализације приче о људској изопачености, аутор је избјегавао конкретизацију мјеста, времена и ликова. Поступком изостављања личних имена постигао је стилски ефекат, увјерљиво показавши да су функција и занимање у формирању идентитета много важнији од личног имена. Аутор се овдје вјешто послужио парадоксом – дао је главне роле обезличеним ликовима.

У наоко једноставну причу о упорности Секретара комитета у мjeсту Б. да се одржи на власти и послије истека трећег мандата, писац уграђује мноштво епизода којима освјетљава пороке људи на разним нивоима власти. Није, дакле, ту ријеч само о Секретару који се бори за виши положај него и о свима онима који својим полтронством подупру такве прохтјеве. Јер, као што Секретар улаже огромне напоре да се додвори свемоћном Замјенику, тако сви Секретарови потчињени беспоговорно извршавају његова често и бесмислена наређења, пошто им од њега зависи положај, каријера, а, некима, и егзистенција. У томе су најагилнији Активиста и Вајар, који са Секретаром чине уиграни трио за реализацију и најступиднијих идеја. На лицемјерју и обманама устројени друштвени односи су богомдани за стварање и одржавање култа личности, што Павловић рендгенском прецизношћу снима и сасвим успјешно карикира.

Највећи дио романа посвећен је приказивању Секретарових настојања да се умили новом вођи оличеном у Замјенику, који је на перфидан начин са политичке сцене уклонио Генералног и већ постао моћник коме се сви са нижег ранга власти безусловно потчињавају. Секретар смишља разна лукавства да би скренуо Замјеникову пажњу на себе: даје Замјениково име свим школама и једином вртићу у граду Б., мијења табле на школама и предузећима да би то име, изгравирано специјалним словима, било свугдје присутно, спаја насеља да би добио најдужу улицу у држави која ће, такође, носити Замјениково име, пише замолницу Замјнику да прихвати почаст првог и јединог почасног грађанина мјеста Б., али све то не даје жељени резултат. Сваки пут неко али поквари добро смишљен Секретаров план и њему остаје да чека нову прилику за „лов“ на Замјеника.

Неке Секретарове планове да Замјеника доведе у Б. Павловић своди на фарсу. У том погледу незоборавна је епизода са Секретаровим позивом Замјенику да кумује десетом дјетету брачног пара Јовановић, за који је Секретар процијенио да га Замјеник неће моћи одбити. Међутим, и кад је из Централе стигао одговор да је кумовање прихваћено и кад је Секретар помислио да се његов сан о уласку у недостижне одаје Централе почео остваривати, све се поново десило мимо очекиваног. Мада се Секретар здушно трудио да лице сурове стварности пред моћним гостом прикаже љепшим, све је било узалудно. Показало се потпуно безразложним присиљавање оца Феликса и мајке Фелиције да промијене своја лична имена јер, по Секретаровом мишљењу, нису била довољно народна, као што је била сулуда драма око исељавања пензионисаног професора латинског језика Витезовића из четворособног стана да би локална власт у њега уселила дванесточлану породицу Јовановић и да би, умјесто у трошној бараци у блатњавом насељу Голијанов поток, гдје су Јовановићи живјели, кумство било обављено у реновираном стану у центру града.

Приређивањем изненађења путем скретања фабуле у неочекиваном правцу, Павловић постиже значајне ефекте у романескној нарацији. На примјер, кад је уз велико ангажовање локане власти све било припремљено за свечани дочек Замјеника, из Централе су јавили да ће десетом дјетету Јовановића, кумовати његов Изасланик. Такав развој догађаја омогућава завршетак епизоде о кумовању апсурдним призором. У град Б. стиже тај кум Изасланик, „анемични старчић из Централе“, кога красе „блиједо избријано лице, проријеђена сиједа коса смотана и слијепљена на ћелавом тјемену, тамносмеђом бојом офарбани и уредно поткресани брчићи, празан поглед водњикавих очију, шиљаст нос, онакав какав дјеца срећу у сликовницама“ и ступа у необичан дијалог са родитељима који не знају ни имена својој бројној дјеци. Кад кум пита какво ће име дати новом члану породице, отац Феликс не зна ни то, али зато нову, за њега незавидну ситуацију, пропраћа сочним псовкама. Из заврзламе коју су му, ради своје промоције, приредили представници градске власти несрећни отац се спасава досјетком да дјетету дају Замјениково име. Ту „важну чињеницу“ сутрадан објављују и локалне новине као „историјско“ збитије у времену Секретарове владавине.

Како трећи мандат неумитно тече, Секретар схвата да мора предузети одлучујући корак. Даје инструкције вјерном сараднику Вајару да изради седмометарски бронзани споменик Замјенику са намјером да приволи тог моћника да присуствује величанственој свечаности и открије споменик самоме себи. А кад је Вајар потрошио много новаца и уложио силан напор да заврши бронзани монумент, наредни догађаји су и у Секретаровој огрубјелој души изазивали серију стресова, увјеравајући га да му било каква упорност неће помоћи да савлада невидљиве границе којима није дорастао.

Убрзано се нижу трагикомични догађаји. Прво стиже депеша из Централе да је Замјенику ампутирана десна рука, што потпуно ремети Секретаров план позивања Замјеника на велику свечаност у Б. Потом, у договору са Секретаром, Вајар тестером одсијеца руку бронзаном Замјенику да би изглед споменика усагласио са оригиналом. Међутим, убрзо послије тога Замјеник се на телевизији појављује са обје руке. Избузумљен због брзоплете одлуке, Секретар тражи да Вајар врати одсјечену руку на споменик, али Вајар и Активиста утврђују да је бронзана рука украдена из гробља, јер и сахрањена бронза има своју цијену. Сада, већ потпуно изгубљен, Секретар захтијева да Вајар излије нову руку, али одани политички умјетник први пут одбија послушност незајажљивом господару, бранећи се да би поновни рад на завршеном умјетничком дјелу угрозио његов стваралачки интегритет.

Схвативши да битку за виши положај у власти неће моћи добити, Секретар се окреће спречавању ширења гласина о његовом промашају са огромном статуом. За укоп бронзане громаде, поред Активисте и Вајара, ангажује јединицу Цивилне заштите, предузеће Градско зеленило и раднике Завода за глухонијеме, јер само они не могу одати тајну. Необичан укоп обавијен ноћном тамом и изведен у најстрожој конспирацији писцу такође служи за исмијавање ћуди и карактера оних који, на разним мјестима у хијерархији власти, доносе непромишљене одлуке и троше велике суме народног новца.

Бронзана громада као симбол безумља на крају романа јесте сахрањена, али прича о времену апсолутне власти појединаца наставља да живи. Уз то, она много више него о Вођи казује о онима који послушност, додоворавање и понижавање прихватају као нормалан пут освајања одређених позиција у друштву.

Увјерени смо да је роман Громада и написан са намјером да упозори куда води безусловно покоравање вољи једне личности и до које мјере сежу људске изопачености у борби за преимућства која пружа власт.

О АУТОРУ ПРИКАЗА

Цвијетин Ристановић рођен 1937. године у Модрану, општина Бијељина, Република Српска, БиХ. Пензионисани професор Универзитета у Источном Сарајеву.

Објавио више књига из области историје књижевности и књижевне критике: Казивање као огледало живота (1990), Епик и лирик Петар Кочић (монографија), (1995), Српски пјесници за дјецу (1997), Огледи и прикази (1999), Простори дјетињства. Огледи о српским писцима за дјецу (2002), Књижевне теме (2003), Критички (п)огледи (2006), Књижевнокритичка освјетљења (2009), Вредновање књижевног текста (2014).

Објављује приче и есеје у књижевним часописима и листовима.

Главни је и оговорни уредник часописа за књижевност, науку и културу „Српска вила“ у Бијељини.

Члан је Удружења књижевника Републике Српске и Уружења књижевника Србије.

Живи у Бијељини.